АБОРТУС НА „ЦРВЕНО СЛОВО“- ПИШЕ: НЕМАЊА ДЕВИЋ

ABORTУ мом родном месту велика се прашина подигла пре неколико дана, око новонастале афере: медицинска сестра одговорила жену да изврши абортус – на велики (црквени) празник. Изазвало то вриштање секуларног друштва, медија и секуларних свештеника (како их крстио професор Мило Ломпар). Како то да здравствени радник одбије да изврши чедоморство на велики празник?! Па то је, ваљда, кривично дело – и треба га гонити? И јутрос слични закључци у Новостима.
А ја сам се, баш тог дана, пробудио уз причу суграђанке Данијеле, након које ме је прошла језа. А у њеним речима пронашао сам много љубави и, поготово, храбрости. Данијела се пре 20-ак година нашла у идентичној ситуацији и о томе говори њена прича коју преносим. На крају, поставила је фотографију на којој су она и њена двадесетогодишња кћи. Ево приче о овој толико важној теми, само да о њој промислимо у тишини, свако за себе.

ПОНОВЉЕНО ЈУТРО

О дно пепељаре лако се одби згужвана пакла и откотрља на под пореметивши мук. Пепео, коначно ослобођен страница које су га омеђивале, распрши се по глаткој површини ноћног сточића. Танак слој сиве прашине таложи се преко здравствене књижице која је једним делом завучена под пепељаром.
Дуги прсти нехајно гасе опушак. Жена извлачи књижицу и стреса пепео са ње. Гаси светло и нестаје иза врата. Јутарња измаглица покушава да одгонетне тајну заосталог мириса истрошности у забрављеној соби пробијајући се кроз затворене капке. Бат високих потпетица односи немир из стана.
Њен поступак деловаo је исправним, чинило јој се. Иако није себи дозвољавала да мислима путује на ту страну, сада, када је одлука била донета и коначно обелодањена, допустила је потиснутим недоумицама да је опхрве. Зашто мучити себе илузорним плановима када је реалност већ расплела плетенице по ободима свакодневице? Време надања полако замире, немаштина не јењава, (препуштала се правдању свог поступка) за једно дете се некако нађе, иако се једва спаја крај с крајем, али би друго било превише… додуше, времена је све мање, године иду, а то значи и да би разлика у годинама била већа… или да останемо само на једном детету…
Пространи хол болнице. Мисли нестају у испарењима јаких хемикалија којима је чистачица брисала степениште. Тежак задах расплинуо се по телу које се пренадражених чула преобраћало ка материнству. Попела се на други спрат и потражила ординацију у којој би предала здравствену књижицу. Да ли због фолије којом је обложена или славећи чињеницу да је прва на пулту, књижица тресну о глатку површину малог шалтера стварајући ехо дуж пространoг ходника.
Никог није било на пријему. Жена пронађе столицу и стропошта се. То је то, помисли, за сат времена враћам се свом животу. Покуша размишљати о тривијалностима које је чекају кроз дан-два: стремању ручка, чишћењу, пеглању…
Време је одмицало углачано у тишину која се таложила у напрслим плочицама зидова. Већ дуго нико се није огласио, нити је ко провирио у ходник да види има ли пацијената.
Негде у даљини, из саобраћајне вреве која се више слутила него заиста чула, издвајао се звон црквених звона.
Жена приђе првим вратима и одшкрину их. Иза њих се указа кратак ходник који се ширио у пространу ординацију. Млада медицинска сестра доручковала је за столом на коме су се назирале свакакве посластице. С друге стране, седео је неко чија је само рука улазила и излазила из видног поља. Можда доктор, помисли. Мирис кафе испуни јој ноздрве.
– Извините – промуца – предала сам књижицу па сам се питала када ћу бити прозвана?
– А, због чега сте овде? – изненађујуће љупко упита сестра, па се осврте око себе и правдајући додаде – колегиница нас је почастила, данас јој је слава, знате, па смо се мало опустили за доручком, а и немамо заказаних за данас.
– Ја сам дошла због прекиде трудноће – покуша што сигурније да изговори жена.
– Аааа… то… – помало изненађено ће сестра гледајући у некога са супротне
стране стола. – И баш сте данас решили?
Жена у тренутку не рече ништа, затечена колико љубазношћу толико неозбиљним питањем младе болничарке.
– Сачекајте испред – не чекајући одговор рече сестра и седе на столицу. На лицу јој се оцрта збуњеност, иста она збуњеност са којом жена, која је само желела да се агонија што пре заврши, затвори врата.
Након неколико минута из ординације изађе човек средњих година. Пружи јој руку и представи се. Доктор… мрмљање… ић. Покушао је да је одврати распитујући се о брачном стању, деци… Постављао је питања од којих је чула: зашто, како, да ли је сигурна, па опет зашто… и после неколико поучних савета опет распарајуће ЗАШТО које ју је пекло као осуда под грудима.
– Докторе, сачекајте! – Истрча видно обрадована сестра иза које се виорио мантил као Суперменов плашт док је здравствену књижицу држала у испруженој руци, па се чинило да ће сваког тренутка полетети. – Књижица није оверена, докторе!
Лекар отвори књижицу, преклопи je и пружи жени испред себе.
– Не можемо ништа ако књижица није оверена – кроз плахи осмех рече – имаћете времена да још једном размислите.
– Али докторе, зашто?
Још једно неизоставно ЗАШТО усковитла се кроз ходник и заустави пред затвореним вратима ординације.
Пред болницом, светлост разоденула тмурно јутро и огласила нови дан. Очи јој од тога забљеснуше.
Опет се нека свечана притајеност ваља унаоколо. Саобраћана бука на тренутак утихну. И опет се разлегоше црквена звона.
Сат времена сам чекала, помисли и спусти од зноја овлажену књижицу у торбу. Одлучи да прошета по граду пре него што пође кући.
Пред градском црквом крај које је пролазила тискало се небројено људи.
– Шта је данас? – упита забрађену жену крај себе. – Неки празник?
– Вазнесење је Христово дете, Спасовдан.
Млада жена заобиђе гомилу и настави своју шетњу. У глави су јој и даље одзвањале речи о празнику. Постаде јој јаснији доктор, и медицинска сестра и пун сто хране…
Журно уђе у стан. Мирис непреспаване ноћи уплете јој се међу прстима. Кроз раскриљене прозора усковитла се дневна светлост.
Жена спусти руку на стомак… бојажљиво…
Црквена звона се огласише у даљини… за спасење.

Немања Девић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%b0%d0%b1%d0%be%d1%80%d1%82%d1%83%d1%81-%d0%bd%d0%b0-%d1%86%d1%80%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%be-%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%be-%d0%bf%d0%b8%d1%88%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%bc%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d0%b4/

1 comment

    • Dusan Gajic on 13/07/2016 at 17:21

    Abortus samo treba eventualno dozvoliti do 3 eg meseca trudnoce i to posle obaveznih casova ili razgovora sa psihologom u trajanju od vise casova,pustanja video snimaka o tome sta je abortus,kako se izvodi,sta se tada desava sa plodom, kakav je proces uopste citave trudnoce,kakve mogu biti posledice po majku… ,razgovora sa doktorom isto tako,kao i sa socijalnim radnikom…

Komentari su onemogućeni.