ГДЕ СУ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ ?

 Knez-Lazar-KosovoНа факултету су нас учили да је кнез Лазар рођен око 1329. године у Прилепцу, селу недалеко од Новог Брда – средњовековног града који је у оно доба наводно био четврти по величини у Европи. Његов отац, по имену Прибац (још једно необично занимљиво заборављено име средњовековне Србије), био је великаш на двору цара Душана у Призрену, а на двору царевом служио је у младости и сам Лазар. У Боки постоји посве судећи неисторична, али више него привлачна легенда, која много говори и о етничком карактеру тог простора.

У давна времена, дакле, млади српски краљ Душан, прими делегацију својих поданика из Боке, из Грбља.

Прича каже да се у то време на двору нашла и његова сестра Ружа, са којом се цар вазда беше препирао и која му је са својим сталним гунђањем и дојадила. При поласку Грбљана, цар им заповеди да са собом поведу и његову џангризаву сестру, и да је за каквог доброг момка на мору дају, не би ли се бар мало примирила, а и он мало мира пронашао. Тако и би. Царева сестра пође за једног младог грбаљског племића, остаде тамо и заиста се умири и поста благородна.

Роди му и сина, и прођоше затим године… А млади краљ Душан постаде цар и створи моћну империју и у европским оквирима. И, једног дана, цар се са својом свитом, по повратку из Дубровника, нађе у једном грбаљском манастиру… и задржа на ручку. И беше му познато све што је на трпези окусио, и подсетише га ђаконије на оно што је у младости често ручавао. Нареди да му позову жену која је обед припремила, и у њој пронађе своју сестру. Сазнаде и да она има сина, по имену Лазар. А при поласку, цар узе малог Лазара и поведе га са собом, да му служи на двору. Од њега постаде кнез Лазар, што славно изгуби главу на Косову небеском царству служећи. У Боки, с колена на колено оста да се преноси легенда о Лазару Грбљановићу, и она постаде опомена многима да се не одричу свог рода и у најтежим временима.

Наравоученије: српске земље се простиру донде где још постоје митови о епским јунацима, где год да су врела и лековите воде Светог Саве, где год да се гусла о Косовским јунацима, Обилићу и кнезу Лазару, где год су стопе Краљевића Марка, и где се у нашим породицама из генерације у генерацију преноси да су нам се чукун-чукундедови клали са Турцима, у Карађорђевом, или неком другом устанку и буни. Кад ишчезну та сећања – почиње да бледи и наш идентитет.

Никада нећу заборавити пешачење по камењару код Клепаца, страдалничког српског села у Херцеговини, које данас припада хрватском ентитету, где смо тражили, и тек где-где налазили, по који камен са чудном штрафтом, где су по предању некада прошле огњене кочије Саве Немањића. То су памтили и у то су веровали преостали Срби који су у детињству слушали убедљиве приче својих бака. Њихови суседи су, прилично систематично, градећи ново насеље, разарали сваки камен и утирали успомену на “кочије Светог Саве“. Веровали су, изгледа, и они.

Немања Девић историчар

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%b3%d0%b4%d0%b5-%d1%81%d1%83-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%99%d0%b5/