ЕТНО СЕЛО МОРАВСКИ КОНАЦИ – НОСТАЛГИЈА ЗА ЈЕВАНЂЕЛСКОМ ПРОСТОТОМ ДАВНИХ ВРЕМЕНА

m0

Текст и фото: Наташа Миљевић

Етно села широм Србије доживљавају процват и можда је тај општи тренд повезан управо са нашом жудњом за једноставношћу и невиношћу некадашњих времена. Да ли смо се икад интимно запитали зашто нас толико привлаче те дрвене кућице, старе воденице, оруђа за некадашње пољопривредне радове, стари ћилими, ткане торбице, везене кошуље…зар не носимо сви ми Срби, колико год генерација уназад живели у граду, тај притајени жал за временима давним, када је живот био много једноставнији него данас. Стари занати, уметничка дела наших терзија, ћурчија, опанчара, столара и свих других којима више ни називе не знамо…нас прожимају неком тихом сетом, па бисмо макар на трен, носећи на себи неку од тих рукотворина,  желели да се вратимо у доба када се човек за реч држао, а чување образа био једини начин живљења.m1

И Моравски конаци код Велике Плане, етно село које само за себе представља једну, таквим архаизмом заокружену целину, са црквом брвнаром Светог Николе као круном духовне лепоте и припадајућим звоником налик оном у манастиру Покајница, језером у средишту села на коме се лењо љуљушкају патке између дрвених мостића подигнутих на стубове, низовима брвнара у реду или весело разбацаних по целом имању, бунарима и воденицама из којих чујемо жуборење воде као из најлепших планинских потока, животињама које слободно шетају упоредо са туристима, оруђем и алатима некадашњег начина за обаду земље, централним брвнарама које нас сећају на старе занате или нас огромним камином и застртим ћилимима увлаче у неку другу временску димензију – у доба честитих девојака и жена са плетеницама и момака и људи челичне воље и храбрости. Жал је можда и жал за таквом Србијом и таквим Србима, у нама, оно што нас овде подсећа да смо, до не тако давно, били народ посебног интегритета, лепоте и јунаштва.m2

У тексту под називом ,,Повратак селу . бекство у руралне пределе“, обајвљеном на доста сајтова пре пар месеци, сам написала следеће… (а и сада, при погледу на ово село и фотографије које сам недавно тамо снимила, исто мислим):m3

,,Ето и зашто се умножавају етно села у Србији, ти драгуљи наших архаизама у позитивном контексту, са којима сви осећамо неку посебну повезаност, уткану у нас пре више векова, без обзира колико урбан био породични миље из кога смо потекли. m7Сам поглед на старе ћилиме, алатке за обраду земље из претходних времена, ћерамиду, земљане посуде, ћупове и фењере, брвнаре, дрвене мостиће и воденице, буди у нама неки посебан осећај повезаности са нашим прецима из ранијих времена, можда још из доба цара Лазара и светих Немањића или још ранијих векова наше нације, које сви носимо у својим срцима и генима, доба када се живело много здравије, по нормалним кодексима, са много већим миром у души, иако су та времена имала своје тешке прекретнице и драматичне догађаје. Српски манастири су опет, на други, посебан начин, оазе духовног мира, изграђене пре доста векова, а по правилу далеко од насеља због неометане молитве и обезбеђења прибежишта за српски народ у тешким раздобљима и сви до једног негују тај дух старих проверених вредности, у архитектури, књигама, везу, појању, живом свету који гаје или пољопривреди којом се баве.m6 И ако већ желимо и морамо да останемо нација са интегритетом, нација здравих и независних јединки, које обављају своје послове на корист и своје породице и своје нације уједно, морамо потражити модел у коме ћемо прво ценити себе да би нас други поштовали, а то може бити само модел у коме се не губи повезаност са нашим коренима који нам само на понос могу бити“. m4

И завршила бих ову кратку оду овом земљаском рају, модерном по функцији, а тако древном по облику, речима Светог владике Николаја Велимировића  ( Молитве на језеру, XVI):m5

,,Устајте синови Сина Божјега! Устајте, устало је и милостиво сунце и почело нештедно лити своју светлост по тамним пољима земље. Устало је, да вас ослободи тморе и страха сановног.
На сунцу нису исписани ваши јучерашњи греси; сунце не памти, не злопамти ништа. На његовом лицу нема бора са вашега чела, ни жалости, ни зависти, ни туге. Његова је радост у давању, његова младост – његово подмлађивање – у служењу. Благо онима који служе, јер неће остарити…“

 Текст и фото: Наташа Миљевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%b5%d1%82%d0%bd%d0%be-%d1%81%d0%b5%d0%bb%d0%be-%d0%bc%d0%be%d1%80%d0%b0%d0%b2%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%ba%d0%be%d0%bd%d0%b0%d1%86%d0%b8-%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%bb%d0%b3%d0%b8%d1%98%d0%b0/