јун 28 2017

„Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“ – Лазарева победа и сећање на све Видовдане

CRKVA NATASAСваки Видовдан за Србе је дан сећања на све Свете ратнике пострадале за Веру и Отачаство, дан када наша Света црква врши парастосе косовским јунацима страдалим на Газиместану у великом и страшном Косовском боју, на коме је као опомена свим издајницима уклесана Косовска или Лазарева клетва са стиховима:

„Ко је Србин и србскога рода, И од србске крви и колена, А не дошо у бој на Косово, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Од срца му ништа не родило, Рујно вино ни пшеница бјела, Рђом капо док му је колена.“
Пуни текст Клетве из народне песме Стефан Мусић (Српске јуначке пјесме, сабрао Рајко Петров Ного, БИГЗ, с. 147)
 
О свим Видовданима нашег народа, о свим страдалима за Србију и Господа током многих векова, поред Светог Цара Лазара, говоре и све борбе Светих Немањића, све задужбине Светих владара и Љубостиња као круна – непрежални вапај царице Милице над животима најбољих српских синова… сви српски јунаци расути по гробовима напаћене земље, током свих ратова за ослобођење од овог или оног завојевача или тиранина којих је увек бивало и биће. Видовдан је и дан када се сећамо Гаврила Принципа, Првог светског рата и свих других Газиместана од настанка овог народа. Симболика овог великог дана је разматрана у много беседа, текстова и дела. Оно што највише збуњује људе који нису Срби је чињеница да славимо дан када смо изгубили битку на Косову, као последњи бедем одбране Европе од најезде Османлијског царства. Али ми Срби знамо да је тај дан победа – Лазарева победа – како дивно рече Свети владика Николај, дан када је први међу Србима дао главу зарад Царства Небеског, изабравши крст уместо полумесеца, оставивши такав завет за сва будућа поколења, а клетву за оне који га прекрше.
У наставку текста, који је илустрован фотографијама манастира Раваница у коме сада леже мошти великог Лазара, које после многих путешествија и покушаја крађе или уништавања, почивају у том манастиру за поклоњења и целивања верном народу и сведоче својом нетрулежношћу и исцељењима о великом Светитељу кога помињемо на Свакој Светој Литургији, дато је и кратко житије нашег владара, потресно запажање о тајни Косова Марка С.Марковића, као и дивна беседа „Лазарева победа“ Светог владике Николаја Велимировића, изговорена у манастиру Раваница предратне 1939.г. Текст је делом илустрован и фотографијама мака, дивљег цвета наших поља – вечног симбола свих српских ратника страдалих за Отаџбину.
„Један од изузетних националних прегалаца у расејању и проповедник Косовског завета, Марко С. Марковић каже: „Успомена на Косово је неки освештани бол, нешто што из даљина обасјава својим величанством и уједно испуњава груди неизрецивом надом. (…) Сам помен тога имена довољан је да Србина потресе до дна душе. (…) Постоји тајна Косова. Читава српска историја није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу. Увек ће нам ту нешто остати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на ту религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.“ (Марко С. Марковић, Тајна Косова, Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Србиње – Ваљево – Београд – Минхен 1998. с. 7 и 8) – извор srpskilist.net
Житије Светог цара Лазара Хребељановића
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329. године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза. Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1 3 8 9. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже. За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире. С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: „Све за Христа – Христа ни за шта“ нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:
Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека„. (извор – gradandjela.rs) Тропар (глас 3): Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.
Лазарева победа – беседа Светог владике Николаја Велимировића Манастир Раваница, 1389-1939. Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29). Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.
Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха.
Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове – све пурпур за лакомога. Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.
Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица „очигледних“ теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу – земља, тело и душа – тело, вечност и тренутак – тренутак. Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство.
Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева. Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, – тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке.
Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.
Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен. Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима: „Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно“. Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.
Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева! На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет?
А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година! И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој „главни“ народни дан у години?
Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, – и то знање деци својој да казујете, – да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа.
Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима.
Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије. Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: „Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га“. – Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов – да буду згажени без одбране – страшно је и помислити! – Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.
Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију. Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа. Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју. Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје: „Коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству земаљскоме, или волиш царству небескоме?“
Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа. Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили. Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско.
Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у – други свет. Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова:„Господ је снага моја и пјесма моја!“ Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају. Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати? Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе. Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај. Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу: „Све је свето и честито било И миломе Богу приступачно“. (извор – svetosavlje.org)
Текст и фотографије Наташа Миљевић, 

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d0%b0%d1%99%d1%81%d0%ba%d0%be-%d1%98%d0%b5-%d0%b7%d0%b0-%d0%bc%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%86%d0%b0%d1%80%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%be-%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%b1%d0%b5/