НА ДАНАШЊИ ДАН ПОЛОЖЕН КАМЕН ТЕМЕЉАЦ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 narodno_pozoriste_2-750x478На данашњи дан 1868. године кнез Милан Обреновић положио је камен темељац зграде Народног позоришта. Идеје о подизању позоришне зграде и оснивања сталног театра постојале су и раније, јер су представе током претходних година игране на разним, ненаменским местима, попут магацина Царинарнице – „Театар на Ђумруку“, у салама хотела – „Код јелена“, у „Кнежевој пивари“, у кафанама „Код Круне“ и „Код енглеске краљице“. Први озбиљнији покушај подизања наменске театарске зграде био је оснивање одбора за подизање зграде Народног позоришта 1851. године и сакупљање добровољних прилога. Прва зграда почела је да се гради наредне године на Зеленом венцу, на плацу који је поклонио кнез Александар Карађорђевић, а неки од донатора, поред њега били су и Миша Анастасијевић, као и влада Кнежевине Србије. Постојала су три плана за зграду: први чешког архитекте Јана Неволе, други италијанског Јосифа Касана и трећи, тада познатог предузимача Штајнлехнера. Подизање зграде скромног изгледа на Зеленом венцу почело је по Касановом плану, а дозволу да изводи грађевинске радове добио је Штајнлехнер. Међутим, све је ипак било обустављено пре свега због неподесности терена, али и недостатка новца. Наредни корак ка грађењу позоришта учињен је 1868. године, када је одлуком кнеза Михаила одређена нова локација за позоришну зграду – бивши турски плац код Стамбол капије. Кнез Михаило нажалост није дочекао почетак радова, јер је тог пролећа убијен. Верује се да је пројектант позоришне зграде у класицистичком стилу био архитекта Александар Бугарски, мада по сачуваним документима то и није сасвим извесно. У пролеће 1868. године организована је лицитација за извођење радова, а посао је опет добио Штајнлехнер. Прва представа одржана је на јесен наредне године, иако зграда није била још потпуно завршена. Народно позориште имало је 714 места, а сама зграда је у то време када је саграђена, поред капетан Мишиног здања, била највећа и најраскошнија палата у Србији. По распореду маса, хоризонталној и вертикалној подели површина и изабраним мотивима површинске обраде главне фасаде, Народно позориште у Београду подсећало је на Скалу Пјермаринија у Милану. Зграда је до данас више пута била преправљана и дограђивана. Прва реконструкција изведена је још 1870. године, а последња 1989. године, када јој је поред осталог враћен изглед из 1922. године, и по савременим архитектонским схватањима и употребом најмодернијег материјала и технологије, дограђен задњи део према улици браће Југовића. Данас, зграда Народног позоришта, посматрана у целини у свом спољашњем изледу и архитектонском склопу, одаје утисак једне слојевите и сложене прошлости какву и јесте имала, а у оквиру ње налазе се још Опера, Балет и Драма, док се представе играју на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић.

1805. године српски устаници су први пут поразили редовну турску војску у бици на брду Иванковац, код Ћуприје. Напредовање устаника који су заузели више градова, укључујући Ужице и Карановац (данас Краљево), узнемирило је султана, који је наредио Хафиз паши, именованом за београдског везира, да са 15.000 војника крене од Ниша ка Београду. На Иванковцу се под командом Миленка Стојковића и Петра Добрњца утврдило око 2.000 Срба, који су издржали више турских јуриша, а битку је решио вођа устанка Карађорђе, који је ноћу између 18. и 19. августа с више од 4.000 устаника браниоцима притекао у помоћ из правца Јагодине, па су се Турци повукли у Параћин. После два безуспешна напада на висове око Параћина 20. августа и нових губитака, Хафиз паша је – поколебан озбиљним губицима на Иванковцу – одлучио да се повуче према Нишу.

1807. године Доситеј Обрадовић прешао је из Земуна у устаничку Србију, где је као први Карађорђев министар просвете остао до краја живота;

1860. године рођен је филолог, државник и академик Љубомир Стојановић секретар Српске краљевске академије, који је 1921. с Јашом Продановићем основао Републиканску странку и био њен први председник. Претходно је као припадник Самосталне демократске странке више пута био министар просвете и једном председник владе. Дела: монографија „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“, стари српски писани споменици „Мирослављево јеванђеље“, „Стари српски натписи и записи“, стари летописи, дела Вука Караџића, укључујући „Вукову преписку“, уџбеници граматике, студије о старим српским штампаријама, о српским црквама у 15. и 16. веку, о архиепископу Данилу.

1872. године умро је Петар Прерадовић, српски и хрватски књижевник, један од најзначајнијих песника епохе илиризма, чија се лирика креће од заносног родољубља до крајњег песимизма. После завршене Војне академије у Винернојштату, иако рођен као Србин, због напредовања у каријери прешао је у римокатоличанство и напредовао до чина генерала, учествујући у свим ратовима Аустрије његовог доба. Испрва је писао на немачком, али је убрзо почео да пише искључиво на српском, па се његовим правим књижевним почетком сматра песма „Зора пуца, биће дана“. Написао је и низ топлих љубавних песама, од којих се многе певају и сада, попут песме „Мируј, мируј, срце моје“. Дела: збирке песама „Првијенци“, „Нове пјесме“, драма „Краљевић Марко“, епови „Лопудска“ (недовршен), „Први људи“, „Пустињак“ (недовршен), либрета „Владимир и Косара“, „Сиротица“. Текст данашње аустријске химне дело је његове праунуке Пауле фон Прерадовић.

1897 – Рођен је српски сликар Мило Милуновић, члан Српске академије наука и уметности. Сликарство је учио у Фиренци. После Првог светског рата отишао је на студије у Париз у којем је с прекидима остао до 1932, када је дошао у Београд, где је 1937. постао професор Уметничке академије. Снажно је утицао на млађе генерације сликара у Београду.

1908 – Рођен је српски композитор Милан Ристић, члан Српске академије наука и уметности. Студирао је у Београду, Паризу и Прагу. Био је ученик Милоја Милојевића и Јосипа Славенског. Дела: девет симфонија, „Музика за камерни оркестар“, „Суита гиоцоса“, „Симфонијске варијације“, концерти за виолину, за клавир, за камерни оркестар, за кларинет, камерне, клавирске и вокалне композиције.

1914. године Немачка је објавила рат Русији, а истог дана амерички председник Вудро Вилсон прокламовао је неутралност САД.

1941 – У Другом светском рату у немачки концентрациони логор Бухенвалд доведена је прва група српских (југословенских) заробљеника. У току рата кроз логор су прошла 3.872 грађанина Краљевине Југославије, од којих је 607 дочекало ослобођење. Логор – у којем су нацисти од 1937. до 1945. убили 56.000 људи из 18 европских земаља – ослободили су сами логораши у априлу 1945.

1948 – У Београду је потписана Дунавска конвенција, којом је прихваћено начело да Дунавом и пловидбом по њему управљају приобалне земље. Слободна пловидба осигурана је за све трговачке бродове, а ратним бродовима пловидба је забрањена, сем ратних бродова приобалних држава који могу да плове и на подручју друге приобалне државе, али само према споразуму.

1990 – Југославија је трећи пут постала светски првак у кошарци на 11. светском шампионату у Аргентини. Први пут ту титулу је освојила 1970. у Љубљани, а други пут 1978. у Манили.

2003 – Умрла је српска глумица Татјана Лукјанова, која је оставила неизбрисив траг у историји српског позоришта. Члан Београдског драмског позоришта била је од оснивања, а незаборавне креације остварила је у представама „Стаклена менажерија“, „Харолд и Мод“, „Мачка на усијаном лименом крову“, „Кућа са прозором“, „Бећарац“, „Избирачица“, „У агонији“, „Буђење вампира“, „Хамлет“.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bd%d0%b0-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%88%d1%9a%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%be%d0%b6%d0%b5%d0%bd-%d0%ba%d0%b0%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d1%82%d0%b5%d0%bc%d0%b5%d1%99%d0%b0%d1%86-%d0%bd/