НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ

LEНа данашњи дан 1914. године у славонском селу Кућанци рођен је Гојко Стојчевић, потоњи патријарх српски Павле (Patrijarh Pavle). Рано је остао сироче, па је њега и његовог брата Душана, кога су потом током Другог светског рата убиле усташе, одгајила тетка. Основну школу је завршио у родном месту, а након завршене ниже гимназије у Тузли и богословије у Сарајеву, дошао је у Београд и уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршавао и преостале разреде гимназије, да би могао да упише и Медицински факултет, где је стигао до друге године, док је Богословски факултет завршио. У Београду га је затекао Други светски рат, одакле је, на позив свог школског друга Јелисеја Поповића, отишао 1942. године у овчарско-кабларски Mанастир Светa Тројицa и ту провео остатак рата. После рата постао је искушеник и замонашио се у Mанастиру Благовештење, узевши име Павле. Од 1949. године до 1955. био је у монашком братству Mанастира Рачa. У чин јеромонаха унапређен је 1954, исте године када је постао и протосинђел. Од наредне године до 1957. био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Архимандрит је постао 1957, а те године 29. маја изабран је и за епископа рашко-призренског, посвећен 21. септембра у београдској Саборној цркви, а устоличен 13. октобра у призренској Саборној цркви. За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године, а сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, и без његове сагласности. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године у трон пећких патријарха. За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве, Православље прес. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), настава веронауке враћена је у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија и неколико пута је путовао у Америку, а посетио је и Аустралију.PAVLE Својим начином живота и скромношћу постао је омиљен и близак не само православним верницима, већ и онима који то нису. Остало је забележено да није волео да се вози колима, као и да је монахињама Манастира Сопоћани одбио молбу да купе „фићу“, уз образложење да није у реду да тако троше новац који је дала сиротиња, а да приде може да се догоди да приликом проласка кроз неку барицу, ту сиротињу и испрскају. Дуго је одбијао да се и за његове и епархијске потребе набави аутомобил, говорећи да не жели да има кола док их свака српска кућа на Косову не буде имала. Ипак, на крају је пристао да се купи један „вартбург“ за превоз робе и других потрепштина. Није са наклоношћу гледао на возни парк свештеника, епископа и владика, те су остале запамћене његове бројне и помало сократовске опаске на рачун њихових аутомобила, попут оне када је гледајући кола испред Патријаршијског двора, приликом заседања архијереског сабора Српске православне цркве, прокоментарисао: „О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности?!“ У складу са тим схватањима Београђани су често имали прилику да га виде како журно хода улицама града или се вози градским превозом. Патријарх Павле бавио се и научним радом, те је објавио монографију Mанастирa Девич, објављивао је студије из литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III. Приредио је допуњено издање Србљака и био аутор и приређивач још многих богослужних књига. Као патријарх се одрекао плате која му је припадала и примао је скромну пензију коју је стекао као епископ рашко-призренски. Новембра 2007. године, услед видне исцрпљености и са упалом плућа, примљен је на Војномедицинску академију у Београду на лечење, где је провео наредне две године. Преминуо је 15. новембра 2009. године, а у Србији је тим поводом била проглашена тродневна жалост. И сам дан сахране, 19. новембар, био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст, чекајући у километарским редовима. Према сопственој жељи сахрањен је у Манастиру Раковица. Заупокојена литургија, коју су служили патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима, била је у Саборној цркви, после чега је литија са његовим телом кренула према Храму Светог Саве, где је одржано опело. Процењује се да је литији и опелу присуствовало преко пола милиона грађана, све је било уживо преношено преко РТС-а, а међу присутнима су били како многобројни црквени поглавари и делегације, тако и друге личности из културног и политичког живота.

1880 – Рођен је Добрица Милутиновић, велики српски романтичарски позоришни глумац изузетног гласа и ретког темперамента. Био је првак Драме националног театра више од пола века и са огромним успехом играо је низ улога из класичног позоришног репертоара, као и ликове из националног репертоара. У Београд је дошао 1898. на позив управника Народног позоришта Бранислава Нушића. Музеј позоришне уметности и Савез драмских уметника Србије су 1980. у сарадњи са Златаром Мајданпек установили „прстен Добрице Милутиновића“, награду за глумачко животно дело.

1887 – Рођена је Надежда Спасојевић, прва Српкиња педијатар, аутор више књига из педијатрије, професор Бабичке школе у Београду. Медицину је студирала у Петрограду, а у Паризу је специјализовала педијатрију. У Београду је основала саветовалиште за мајке и диспанзер за одојчад.

1920. године рођен је археолог и академик Милутин Гарашанин;

1921 – У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је основан национални атлетски савез.

1923. године рођен је композитор Василије Мокрањац;

1937. године почела је прва сајамска манифестација на Београдском сајму;

BATUT1940. године умро је Милан Јовановић Батут, српски лекар и професор Медицинског факултета у Београду. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а медицину у Бечу. Бавио се здравственим просвећивањем и велики део живота је посветио модернизовању српског санитета. Упорно се борио и за оснивање Медицинског факултета, што му је успело

1919, после више деценија полемика и припрема. Објавио је велики број радова, посебно из области здравственог просвећивања. Издавао је и уређивао часописе: „Здравље“ (Сомбор и доцније Београд) и „Народно здравље“ (додатак листа „Српски архив“).

1944. године рођен је књижевник Милован Витезовић;

2007 – Умро је академик Стеван Коички, потпредседник САНУ. На Природно математичком факултету у Београду докторирао 1958. и био је научни саветник Института у Винчи. Његова област истраживања била је нуклеарна спектрометрија, радиоактивни изотопи и зрачење. За дописног члана САНУ изабран је 1974. а за редовног 1988. На функцији Генералног секретара САНУ налазио се од 1998. до 2003. када је изабран за потпредседника.

2008 – Србија је затражила, писмом упућеном свим земљама чланицама УН подршку Резолуцији којом се тражи саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности једностраног проглашења независности Косова.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bd%d0%b0-%d0%b4%d0%b0%d0%bd%d0%b0%d1%88%d1%9a%d0%b8-%d0%b4%d0%b0%d0%bd-%d1%80%d0%be%d1%92%d0%b5%d0%bd-%d1%98%d0%b5-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81/