На данашњи дан 1868. године, приликом шетње Кошутњаком (који је тада био приватно ловиште Обреновића) убијен је српски кнез Михаило Обреновић. Рођен 16. септембра 1824. године као најмлађе дете кнеза Милоша и кнегиње Љубице, на престолу Србије био је од 1839. до 1842. и од 1860. до смрти. Због буне коју је 1842.подигао Тома Вучић Перишић морао је да побегне у Аустрију, после чега је на престо Србије доведен кнез Александар Карађорђевић. Боравећи ван земље, помагао је многе српске културне раднике и писце, укључујући Вука Караџића, Ђуру Даничића, Бранка Радичевића. Када се његов отац кнез Милош Обреновић вратио на власт 1858. преузео је команду над војском, а убрзо после очеве смрти 1860. завео је ауторитарну владавину, претворивши Скупштину у саветодавни орган.
Кнез Михаило је био врхунски реформатор како на унутрашњем тако и на спољном плану. Одмах је укинуо „турски устав“ и под девизом „Закон је највиша воља у Србији“ на Преображенској скупштини 1861. године усвојени су нови порески, социјални, војни и други закони. Кнез је формирао и снажну народну војску са 50.000 војника, модернизовао ју је, и Србију учинио највећом војном силом на Балкану. Током друге владавине најбоље је сарађивао са владом Илије Гарашанина(шест година) када је донет национални програм „Начертаније“ и Србија као Пијемонт јужних Словена започела припреме за трајно ослобађање Срба и других јужнословенских народа од Отоманског царства. Кнез је мудром спољном политиком одржавао добре односе са Французима, Енглезима, Аустроугарима и Русима а са суседима (Грчка, Бугарска, Црна Гора, Румунија) склапао је споразуме све у циљу ослобађања од Турака. Водио је вишегодишње, тешке преговоре са Турцима да би коначно, лично у Цариграду 18.марта 1867. године од султана успео да добије ферман којим му се поверавају сви градови у Србији. То је значило повлачење свих турских гарнизона из србских градова. Народ га је по повратку из Цариграда дочекао са одушевљењем када је улазио на коњу и на Калемегдану преузимао кључеве од града. 6.априла 1867.године, тим поводом одржан је у Београду свечани бал на коме су све даме биле окићене специјално прибављеним камелијама из Беча. Кнез Михајло се сматра владаром-просвећеним апсолутистом, између осталог иницирао је и отварање Народног позоришта, а његов допринос у областима националне културе, уметности и књижевности сматра се немерљивим. Аутор је омиљене песме „Што се боре мисли моје“ и остаће у трајном сећању као велики поборник и финансијер највећих наших песника, књижавника, научника и уметника који су битисали у његово време. Ипак, и као аутентични апсолутиста имао је и доста непријатеља који су извршили атентат на њега и убили га у шуми београдског Кошутњака. Сахрањен је у Саборној цркви уз тродневну жалост народа који га је много волео и сматрао веома успешним владаром. Његово име носи једна од најлепших улица у Београду, а на споменику који му је подигнут испред Народног позоришта у Београду, убележена су имена градова које је он добио за Србију: Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Шабац, Соко-град.
