„НЕКИ ЋЕТЕ ДА ПОГИНЕТЕ, А НЕКИ ЋЕМО ДА СЕ ВРАТИМО“

deveti-martПосле свих изневерених нада у последњих 20 година, српски родољуби су и даље несаломиви заточници идеје да се “режим“, односно “систем“ – руши на улици. Ту идеју тврдоглаво и горљиво бране млађи националисти (чија је ово, уједно, и својеврсна позорница), али је зачудо заступају и они из средње генерације, који су сами били носиоци идеја и заблуда 9. марта и 5. октобра.

Да не улазимо у појединости око тога да су такви протести контролисани, теме одобрене (или чак наметнуте) од надлежних, а организатори врло често и сами у некој врсти односа са властима, службама, или пак истински безопасни. Врло јасно, показало се да је самоникли народни бунт од 9. марта 1991, у времену када су кључни међународни фактори били на страни или пак недовољно одлучни против режима – био осуђен на пропаст. И да је 5. октобар успео баш зато – не као спонтани општенародни устанак, већ као инспирисан и организован управо од таквих међународних фактора.

И зато чуди и сама помисао икога старијег од 12 година, да ће у Београду на улици рушити 2016. и Вучића и било кога другог ко има (и док има) подршку ЕУ, односно Вашингтона. Или да ће тек вршити некакву револуцију. Милијарде долара овде улазе сваке године да би се изградило једно “здање“ по мери “врлог новог света“, и зато су ангажовани најбољи светски “инжењери“ и “пројектанти“. И, шта треба да очекујемо, да ће и они и све њихове службе којима је премрежен Београд, да дозволе да им 1.000 (или 10.000) национално исфрустрираних Срба који кличу Чича Дражи и Путину уздрмају, или не дај Боже, сруше то здање?!

Не бива тако. Поготово кад на протесте идемо ни сами не знајући шта хоћемо, већ искључиво знајући шта нећемо. Тада и тако, све и да се наш интерес поклопи са глобалним “трансфером моћи“ који би нам погодовао, опет не можемо да ударамо здраве темеље Новом здању које сањамо.

И већ видим, кроз маглу, појављују се неке 2018. нове месије које ће преусмерити кормило нашег националног брода у будућности. Уз медијски спин… лако ћемо прогутати причу о Вуку Јеремићу као новом Карађорђу. Онда ће и Радуловић почети да све гласније говори о српском сељаку – предузетнику, а кроз то ће каткад у личној исповести да провуче и трагичну смрт оца, српског официра, на линијама одбране западног Српства…

И мало по мало, све по заповести споља, биће упаковани сви у један нови савез, и они с лева и они с десна, као што су се 2000. у истом пакету нашли и Коштуница и Ђинђић, и Кораћ и Батић, и Динкић и Човић… Чујем и скандирања… и песму…

А наивни и уистину намучени српски бирачи ће прогутати кнедлу и кренути, са најборбенијим националистима на првим линијама… јер ће сматрати да горе од Вучића не може. Да, чујем и слављенички “Марш на Дрину“. И гледаћемо опет исти филм, са различитим улогама. Са све оном новоскованом, која се не случајно међу нама раширила: неки ћете да погинете, а неки ћемо да се вратимо.

Или ми се, можда, причињава?!

Немања Девић – историчар

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b8-%d1%9b%d0%b5%d1%82%d0%b5-%d0%b4%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d0%b3%d0%b8%d0%bd%d0%b5%d1%82%d0%b5-%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%b8-%d1%9b%d0%b5%d0%bc%d0%be-%d0%b4%d0%b0-%d1%81%d0%b5/