„НОЋ МУЗЕЈА“ У КРЕАТИВНО ОБРАЗОВНОМ ЦЕНТРУ КРУГ

uvs160525-004У ноћи музеја 21. маја у КОЦ Круг било је организовано низ активности чланова свих секција. Посетиоци су могли да уживају у изложби слика полазника школе цртања, затим је представљена књига Славише Крстића „Надреални фото албум“, уз асистенцију Театра сенки у режији Тијане Јозић. На самом улазу су чланови Фото радионице фотографисали посетиоце и пројектовали готове фотографије на платно. Све је зачинио наступ рок група Цесијум из Велике Плане и бенд Креш из Паланке.

Централни део обележавања Ноћи музеја је био реализација пројекта „Три боје -100 година сећања“, који је представљао израду монументалног цртежа са сценама и значајним личностима из I светског рата. Делови цртежа су подељени посетиоцима. Кратак осврт на француско – српске односе је написао Наставник Дамир.
Пројекат је планиран и за Српски културни центар у Паризу и Француски културни центар у Београду. Аутори пројекта су Бојан Маринковић и Дарко Трајановић.

ФРАНЦУСКА ЗА СРБИЈУ (Француска и Србија)

Поштовани суграђани, добродошли на „Ноћ музеја“ у организацији КОЦ „Круг“ коју ћемо обележити на посве необичан, и код нас још невиђен, начин. Нашу изложбу ћемо у исто време свечано отворити и још свечаније затворити. И то све у року од пола сата. Размишљајући о томе шта бисмо могли да вам понудимо ове године посегли смо за историјом и оним што се догађало пре тачно 100 година. Читајући књиге пронађосмо наше претке далеко од своје Отаџбине, у Грчкој, Француској, северној Африци и многим другим местима и земљама далеко од своје Отаџбине. У Србији их је мало остало. Сазнасмо да су они, не желећи да се аустроугарском и бугарском непријатељу предају, жртвујући себе, желели да нама оставе независну државу. За такав један надљудски потез наши преци морали су имати и пријатеље, јаче него што су они то били. Пред нама се указао и грандиозни споменик на Калемегдану на којем је записано: „Волимо Француску као што је она нас волела 1914-1918“ па запитасмо и себе и оне око себе како је могуће да смо неке, веома важне, ствари заборавили и ми, Срби, и они, Французи? Нисмо заборавили ни ми ни они, него смо једноставно само мало потиснули због неких других ствари које су се догађале у каснијем, нама ближем, периоду. Управо овај наш пројекат има за циљ да се подсетимо неких ствари које смо (не)намерно заборавили и подсетимо се како је то нас Француска волела пре 100 година јер она је била управо та савезница која је понајвише учинила за српску војску и народ тих година.
Наша прича неће сезати до средњег века, иако би се и ту могло говорити о француско-српском пријатељству које је крунисано и једним браком краља Уроша Немањића и Јелене Анжујске. Наша прича почиње у предвечерје Великог рата када је без обзира на мала политичка колебања Француска од првог дана рата подржавала српске планове, а француски народ се најсвестраније ангажовао на пружању помоћи невољницима из Србије, пре свега деци и омладини.
Однос Србије и Француске је одувек био динамичан. Србија је Француској често била упориште утицаја на Балкану, док је Француска неретко потпуно сама бранила српске интересе.
Француска се међу првима ставила у заштиту Србије 1914. године и чинила све да помогне Србији, почев од достављања потребног наоружања до организовања хуманитарне помоћи за настрадали српски народ. Већ од јесени 1914. године, а посебно у току 1915. године, у Србију ће се допремити болнице за рањенике, долазиће бројно медицинско особље, помоћ у авијацији а на хиљаде деце и сирочади и настрадалог народа-избеглица, наћи ће своје уточиште на гостољубивом тлу Француске и њених колонија.
У најтежим годинама за Србију (1915-1916.) почело је нагло и дубоко интересовање за једну малу херојску земљу на Балкану о којој се до овог ратног пожара мало знало. Кренула је кампања за помоћ и прихватање настрадалих, а водили су је највиши врхови културе и политике до школа и народа. Кампања за помоћ Србији добила је девизу: „За најнесрећније – највише љубави!“ Тако је француско Министарство просвете у 100.000 школа спроводило тзв. „Српски дан“ са програмом популарисања српског народа. Предавањима су ученици упознали историју Србије и њену културу, а посебно заслуге у борби против заједничког непријатеља у овом рату. Деца су писала задатке о Србији, а свако је имало задатак да напише шест пута у својој свесци реченицу: „Част и слава храбром српском народу, нашем пријатељу и нашем савезнику!“ Истовремено, ђаци су давали и прилог од свог џепарца за Србију, а написана су и многа писма која су француски ученици писали вршњацима у Србији. Забележено је и скупљање прилога за плаћање школарине својим друговима-избеглицама из Србије. Многе породице су прихватиле на издржавање српску сирочад, а неке су их и усвојиле. Српска омладина, која се нашла у Француској, свечано је дочекивана цвећем и поклонима.
„Српски дан“ је поново организован у предвечерје Видовдана 1916. године. Према неким подацима, у Француској је било 4000 српске деце и 1000 студената. Француска штампа бележи и подстиче ову хуманитарну акцију која заслужује дивљење, нарочито имајући у виду тешке ратне дане Француске на Западном фронту. О овом родитељском пријему и љубави, српске девојчице и младићи оставили су многа топла писма и сведочанства пуна искрене захвалности.
У исто време медицински радници лечили су српске рањенике у својим болницама у Бизерти, Тунису, Крфу, Солунском фронту, па и у самој Србији пре повлачења 1915. године. Медицинско особље показивало је једну посебну људску љубав према овим скромним витезовима који су били малим задовољни а умели су изражавати сталну топлу захвалност.
Истинска спона пријатељства две државе били су људи. Вероватно ниједан од „малих народа“ није толико привлачио пажњу великих и битних људи Француске, као што је то чинио српски народ. О њему су говорили војсковође Наполеон и Шарл де Гол, писац Виктор Иго, маршал Франш Д’ Епере, адмирал Гепрат и државник Аристид Бријан.
Аристид Бријан се, у новембру 1914. године, као министар правде у француској влади, залагао за отварање новог ратишта на југу Балканског полуострва предлажући да Француска и Велика Британија пошаљу у Солун 400 000 војника и помогну одбрану Србије,а по завршетку рата инсистирао да се Србији обезбеди излаз на море. Остао је упамћен по изјави поводом великих српских страдања током преласка преко Албаније: Ако један једини српски војник преживи ову голготу, Француска се мора сматрати обавезном да му пошаље своју целокупну флоту да би га спасила!
Те српски страдалнике са највећом љубави је примио адмирал Емил Гепрат у Бизерти, а због своје срдачности био је назван „српска мајка“. Њему припада заслуга за спас српског војника јер је, противно ставовима Врховне команде Француске војске, сам одлучио да српске војнике, код којих је владала зараза и смрт, не смести дубоко у пустињски песак Сахаре, већ у саму варош Бизерту, чиме је спасио хиљаде од смрти. Уз то српски војник је добијао већа следовања од француског војника (1 кг хлеба уместо прописаних 600 гр). „Његови“ Срби га нису заборавили о чему говори и величанствен дочек адмирала Гепрата 1931. године у Београду. Уз овације “Живела Француска!” на својим раменима носили су га од Главне железничке станице до Славије где је била предвиђена главна свечаност. Дуж целе улице, која данас носи његово име, они су били “црвени тепих” у адмиралову част. И данас постоје „српске мајке“. Ето где смо само 100 година касније. Приповест о Французима, који су нас волели, додајемо и име почасног војводе Српске војске маршала Франша Д’ Епереа који је Србе описао као: „То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“ И тако би ми могли у недоглед.
Са српске стране „та спона пријатељства две државе“ били су, између осталих, Карађорђевићи (Петар и Александар). Тадашњи српски краљ Петар Први Карађорђевић био је присно везан за Француску; тамо се школовао и борио у француско-пруском рату. Његова политичка оријентација се поклапала са интимним жељама српског народа. Српска омладина се школовала на француским универзитетима, војска се снабдевала француским оружјем што је било подлога за касније ратно пријатељство. Француска је са симпатијама пратила велике успехе српске војске у балканским ратовима захваљујући извештајима чувеног новинара Анрија Барбија, који је био одушевљен храброшћу српског војника.
Александар је и настрадао у пријатељској Француској када је на њега извршен атентат у Марсеју 1934. године. Заједно са њим у смрт је отишао француски министар иностраних дела Луј Барту. Ту је и Милунка Савић, најодликованија жена у историји ратовања. Њој је командант савезничких трупа, француски генерал Морис Сарај, пред постројеним пуком окачио орден француске Легије части, а генерал Франш д’Епере уручио орден Ратни крст са златном палмом, једини на свету који пао у руке једне жене. Милунка је била и лични пријатељ француског генерала и председника Шарла де Гола. Од свих сабораца из Србије он је на своју инаугурацију позвао једино њу- Милунку Савић. Француска влада јој је нудила да, као витез Легије части, живи у Француској, добије пензију и стан што је она одбила, јер није желела да напусти Србију.
Везе између Француске и Србије створене током Великог рата ојачане су у наредним деценијама. Француска је постала узор за српску интелектуалну и политичку елиту, а Париз био неизбежно одредиште српских уметника. Међутим, све се некако променило у тренутку и сећања су почела да бледе и са једне и са друге стране.

Дамир Живковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bd%d0%be%d1%9b-%d0%bc%d1%83%d0%b7%d0%b5%d1%98%d0%b0-%d1%83-%d0%ba%d1%80%d0%b5%d0%b0%d1%82%d0%b8%d0%b2%d0%bd%d0%be-%d0%be%d0%b1%d1%80%d0%b0%d0%b7%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be%d0%bc-%d1%86%d0%b5/