О ЦРКВЕНОМ ПОЈАЊУ

KOR POО појању, у славу Господњу
„У појању казује народ побожна осећања своја. Појање уздиже душу човечију к Богу, а срце топи у дубокој смерности. Јесмо ли поносити, појање нас опомиње на смерност, јесмо ли

 тужни, утеха нам је у појању; јесмо ли у невољи, то нам појање улева у срце надежду у Свемогућега. Све се то казује у појању, и ми сви то осећамо. Јер у појању народ говори своме Творцу из срца, говори како осећа, а осећање је разумљиви језик за свакога. Та је снага и у нашем црквеном појању, јер оно казује дубока побожна осећања, казује славу и хвалу Творцу, казује како се народ наш нада у безграничну милост Оца небесног. Појање наше све то казује, јер је оно истекло из срца нашега народа, или хисторички да кажемо, оно је наслеђено добро нашега народа, које се у духу његовом претопило према осећању срца његовога“
Корнелије Станковић
Црквено православно појање је у нашој музичкој, православној и етнолошкој литератури обрађено са свих аспеката, врло темељно, студиозно и свеобухватно и о томе и нећу говорити овде, барем не на тај начин, већ више о доживљају и духовној награди коју православни појац добија, учествујући у Светој Литургији, као један њен делић, доприносећи, својим гласом, молитвено, великом чуду које се увек, према Светим оцима, одвија и пред Престолом Господњим.
Постоје молитве за појце, пред само појање, као и захвалне молитве после појања. У њима се црквени певачи – појци, обраћају Светом Јовану Дамаскину, творцу Осмогласника између осталог, преподобном Роману Слаткопојцу и преподобном Јовану Кукузељу. Ови светитељи, заштитници појаца, имају необична житија, која нам говоре како су, сваки понаособ, стицали дарове небеског појања и компоновања. Као и велики оци Православља, Свети Јован Златоусти и Свети Василије Велики, који су сачинили поредак Светих Литургија које се углавном поју током године, поред Литургије Пређеосвећених дарова и нама најмање познате Литургије Светог апостола Јакова, брата Господњег, и други светитељи, су по Промислу Божјем, доприносили на посебне начине певачком делу Свете, Божанствене Литургије или других Богослужења.
Бројни су примери необичних настанака, нарочито најлепших песама у Богослужењима православних. Једна од најчувенијих и најлепших химни Пресветој Богородици, Агни Партене, настала је тако, што ју је Свети Нектарије Егински, велики грчки ревнитељ Православља, по сведочењу, записао по небеском виђењу, чувши је од ангела Господњих. И Достојно јест, литургијска химна Пресветој Богородици, настала је тако што је Архангел Гаврил, посетивши Свету Гору у обличју монаха, директно урезао речи химне прстом на каменој плочи, оставивши свим православнима начин на који да величају Мајку Божју. Божићни кондак Светог Романа Мелода или Слаткопојца, Дјева Днес, настао је на сличан начин, тако што је Пресвета Дјева, у сновиђењу, даривала овог Светитеља не само даром појања за којим је жудео и за који јој се молио, већ и даром да отпева овај, тада нови кондак и да после тога испева још преко 1000 различитих кондака и тропара. Појци и црквени хорови сматрају овог Светитеља својим заштитником, па многи хорови и носе његово име.
Вековима, од настанка Хришћанства, православно појање је било искључиво певничко и као такво се и данас задржало у свим православним земљама. Појци су у раним вековима Хришћанства били део клира и захтевало се да осим музичког, имају и велико образовање у више области. Певање за две певнице, антифоно певање, увео је Свети Игњатије Богоносац, видевши у небеском виђењу два хора ангела како поју. Данас су захтеви за певничке појце нешто другачији од оних за хорске певаче, али свакако и једни и други морају имати на уму да служе Господу, осим потребног музичког талента. И верујући народ учествује у Богослужењима, пратећи певницу или хор, односно појце, у складу са својим познавањем музике, текстова песама и гласовним могућностима, али без посебне обавезе. Најранији нотни записи ове врсте музике односе се на византијско појање, које се записује специфичном средњовековном неумском нотацијом, екфонетским знацима и као такво, присутно је и данас на многим местима, а посебно на Светој Гори. Музички стилови у црквеном појању православне, духовне музике наравно варирају од земље до земље, зависно од различитих музичких утицаја које су те културе појединачно претрпеле. Хорско певање са мешовитим хоровима на Светим Литургијама и другим службама у православној цркви је новијег датума, увео га је руски композитор А. А. Арханглески почетком 19. века, а у Србији датира негде од половине XIX века, са појавом првих наших композитора овакве врсте музике – Корнелија Станковића и потом Стевана Стојановића Мокрањца. Касније се број композитора црквене музике знатно повећао. Многи хорови данас носе називе по овим нашим најпознатијим композиторима хорског певања, а њихова дела се и даље највише и изводе на Светим Литургијама.
О појању, црквеном, духовном, може говорити и композитор и појац и слушалац. А оно што добијамо као појци, певнички или хорски, најбоље се ипак може описати обећањем Пресвете Богородице, по предању, да сваког ревносног појца, по завршеној служби, дарује посебном духовном наградом због служења Господу. Тако појци прикупљају себи за живота нетрулежно богатство, за вечност.
Појање се може одвијати скромно и неприметно, за певницама или у хоровима, благо одвојено од верног народа, ради духовног смиривања певача и веће молитвености при појању. У манастирима, монашки појци углавном и проводе то своје послушање на тај начин, молећи се за све нас. Понекад су певачи или појци изложени посебним задацима, када певају Богослужења и Свете Литургије за велике празнике или у посебним приликама, са високим гостима или свештенослужитељима. Хорски певачи, који су из реда мирјана, навикли су и припремљени и за разне наступе ван цркве, на концертима духовне и сродне музике и хорским фестивалима. У овој серији фотографија овде приложеној, приказана су и нека од места или догађаја којима сам, углавном као певач свог матичног хора присуствовала и сваки од њих заслужује посебан опис, било текстуално, било фотографски, јер се дешавају у животу једног појца обично само једном.
Из својих искустава, певачи духовне музике знају какав је осећај бавити се овим начином служења Господу и Православљу, колико напорног вежбања, труда и високог степена мотивисаности, осим урођеног талента и образовања је потребно, да би се достигао одређени степен и молитвено и музички уобличене интерпретације. Диригенти би могли да испричају своју причу посебно, она је још доста комплекснија од певачке. Али сви заједно знају, певачи и диригенти и какво је осећање када сте задовољни постугнутим, када верни народ по завршеној служби приђе и каже вам како сте их у срце ганули или расплакали и макар на час преселили у Царство Небеско, јер им се чинило да сами ангели поју. И када вам деца у цркви долазе и прилазе, стасајући тако уз вас у нове будуће певаче и слуге Господње, јер „Доношаху к њему и децу да их се дотакне; а кад видеше ученици, запретише им. А Исус дозвавши их рече: Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије. И кажем вам заиста: који не прими царство Божије као дете, неће ући у њега “— Јеванђеље по Луки, глава 18:15-17
Текст и фото Наташа Миљевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%be-%d1%86%d1%80%d0%ba%d0%b2%d0%b5%d0%bd%d0%be%d0%bc-%d0%bf%d0%be%d1%98%d0%b0%d1%9a%d1%83/