ПРЕДСТАВА „ТЕТОВИРАНЕ ДУШЕ“ ОСВОЈИЛА 2. МЕСТО У КУЛИ

 KULA1Спустила се завеса и на 57. Републички фестивал аматерских позоришта Србије у Кули. Велика сцена Градског позоришта из Смедеревске Паланке је учествовала на фестивалу са представом Тетовиране душе.Жири 57. Републичког фестивала аматерских позоришта Србије у саставу мр Мирослав Радоњић, театролог из Новог Сада, председник жирија, Радоје Чупић, глумац из Новог Сада и Немања Савковић, редитељ из Београда након осам одгледаних представа (из Куле, Прокупља, Горњег Милановца, Београда, Смедеревске Паланке, Старе Пазове, Богатића, Прњавора и Крушчића), једногласно је донео одлуку да се СРЕБРНА ПЛАКЕТА за освојено друго место додели ансамблу представе „Тетовиране душе“. Похвалу, за глумачко остварење, је добио Милош Лукић за улогу Цибре. Златну плакету је освојио драмски студио „Луча“ из Крушчића за представу Велика драма. Ово је први такмичарски наступ и први успех представе Тетовиране душе и честитамо им на освојеном другом месту.

Прочитајте како представа изгледа оком позоришног критичара:

Пише – Давид Кецман Дако

Горан Стефановски: Тетовиране душе; режија: Фуад Табучић; ансамбл Градског позоришта Смедеревска Паланка

Велике силуете иза сцене, незнани, безлични, иза линије хоризонта. Испред – потпуно дезорјентисани путник, младић са старим (из „оних времена“) кофером на сред брисаног простора. И апел очајника: – Можете ли ми помоћи? Стигао сам у Америку… Изгубио сам се! Ја сам из Југославије! KULA
На почетку драме „Тетовиране душе“ Горана Стефановског (Битољ, 1952) у режији Фуада Табучића, бива јасно да се при поставци овог иузетног драмског остварења редитељ опредељује за тежи пут. Драма је, иначе, сва од фрагмената, захтева сигурног глумца било о каквој, већој или мањој улози да је реч, а како се редитељ опредељује за знаковни теаатар, на шта га потстиче/изазива и фрагментарна драматургија самог писца, свака сцена бива призор за себе, бива мала представа, нови слој којим се шири простор Војдановог (путника са кофером) сазнања о његовим/нашим печалбарима, емигрантима у Америци, о малим, трагичним људима без идентитета, осуђеним да живе/лебде између два прага. Знак по знак и сваки слој, сваки фрагмент у овој тешкој драми препуног чемера мора бити потпуно заокружен, бива попут куглице на огрлици која временом бива и све тежи камен о врату.
Намеран да међу својим у Америци пронађе оца, давно одбеглог и у мноштву загубљеног, али и да напише магистарски рад тематски тесно везаног за мигранте и могућности очувања идентитетета, једнако личног и националног, Војдан се и сам судара са властитим предрасудама, духовним прљагом који се показује као најтеже обележје, као савршена тетовања. Било с ким од својих сународника да долази у контакт, настаје неспоразум, жестоки сукоб, а постепеним сазнањем истине о оцу, тиме и о себи, истине о другима, нестају илузије, руше се предрасуде. Загњурен у пресни презент суочава се са истином коју му у лице сипа Цибра, негативац са истог мигрантског (македонског) стабла: У свету си где нема милости, где нема опроштаја. Децу треба учити да нема будућности. Прошлост никако да дође (или да прође?) а нема ни садашњости… Речју, доспеће у свет који не зна за милост, за емоцију, у коме нема опроштаја и где је све рачуница, готова је трагедија. Питање је само трена и начина кад ћеш и како ишчезнути.
Под велом овакве мисаоности, мноштвом фрагментарних, дубоко емотивних слика развија се се, а таквом дубоко метафоричном сликом се и довршава драма Горана Стефановског „Тетовиране душе“. При поставци овог дела, редитељ Фуад Табучић се определио за ризичнији концепт: жестину драматичности коју, иначе, садржајем и нуди овај писац, што би сценском реализацијом гледоцу знатније разјаснило енигму сурове егзистенцијалности, подредио је лиричности и на тај начин духовни пртљаг, с којим човек „из старог“, пакленог (к)раја одлази у свет сурове материјалности, представио/истакао као најсавршенију тетоважу, као неизбрисиви рофаш: онај испод коже.
Десеточлани ансамбл Градског позоришта Смедеревске Паланке углавном успева да испоштује захтеве какви најпре произилазе из ове веома сложене, тешке психолошке драме, као и из захтеве самог редитеља, који инсистира на дубљој емотивности у предочавању правог стања душе сваког од актера. Изваредна су глумачка остварења Мише Бајкића (Кољо, човек чија је и душе, као и костим на почетку игре, сва црно-бела, сва у крајностима), те Радице Митровић, чија је мудра, час нежна, а час сурово реална Алтана отворена књига за све коме је до мудрости и до сигурног опстанка.
Дар и богато глумачко искуство показује и Раде Михаиловић чија епизода (улога оца Стрезе) израста у најбољи знак/белег ове представе. Загонетност, мудрост, лукавост, вишезначност исказа, све пропраћено одговарјућим гестом и сценским говором. И све с мером, ка чему редитељ Табучић и тежи.
Улоге Војдана (Слађан Станић) и Цибре (Милош Лукић), не само за ову двојицу глумаца, увек изазовне, али и тешко достижне. Ваља им се још више потрудти, а пут до потпоуности у остварењу уверљивијег лика је у мисли да га ваља потражити дубље у себи. У себи немилом, тешко подношљивом.
Тајна је такође садржана и у томе зашто се редитељ определио за сценски епилог који представи даје значење креације са два краја. Јер, чини се, било би нам сасвим довољно оно што настаје након речи: – Читав свет је расељен. Земља је округла. Где год да си, ти си негде! Где нема живота, нема ништа.
Све што је недостижно и писцу Горану Стефанофском и редитељу Фуаду Табучићу успева композитору Влатку Стефанофском без чије музике би и ова „тетоважа“ остале без такве, наше, словеснске душе.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b4%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d1%82%d0%b5%d1%82%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%80%d0%b0%d0%bd%d0%b5-%d0%b4%d1%83%d1%88%d0%b0-%d0%be%d1%81%d0%b2%d0%be%d1%98%d0%b8%d0%bb%d0%b0-2/