ПРЕСУДА КАРАЏИЋУ НА 17. ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ-СА ИЛИ БЕЗ ПРЕДУМИШЉАЈА

KARADZICКако само “велики“ и моћни воле симболику са датумима. Никако да се отмем утиску са Хитлером и вагоном у Компјењу… све до војних парада и ултиматума Србији – баш на Видовдан, празник националног поноса. Као казну за наш велики скок с почетка 20. века, на крају истог натерали су нас да капитулацију потпишемо у Куманову, у месту где је симболично започело српско уједињење након векова робовања. Данас, највиша казна лидеру прекодринских Срба др Караџићу, као круна “интервенције“ коју су започели против српског народа истог дана 1999. Да нам покажу како они кажњавају непокорне.

Суптилније методе, а циљ исти. Сатанизовати “мале Русе“ на Балкану, спречити њихову интеграцију и, како веле у суду, “срушити један мит“. По оној орвеловској, да ако желите да манипулишете једним народом, најбоље је да му најпре историју изврнете наопачке. Међутим, једностране, политички мотивисане пресуде не доприносе помирењу, као ни дијалогу који је и у кући и у држави предуслов за заједнички живот. А кад разговора међу станарима нема, нема ни живота под истим кровом.

Таквом лицемерном праксом, и стварањем замрзнутог конфликта, ЕУ (чији је Хашки трибунал тек политичко оруђе) је дефинитивно направила непријатеље и од нас који смо у њу некада веровали и у њој тражили решење наших проблема. И онда и ми који нисмо спадали међу Караџићеве следбенике и никада нисмо неговали ратну реторику – схватили смо да се у Хагу не суди њему, него целом српском народу. Богу хвала, такав став се раширио до последње српске чуке. Хвала Хашком трибуналу и Унији због тога – искрено им хвала што су нас тргли из ружичастог сна и опалили нам шамарчину од које бриди образ.

И сад, 2016, кад се окренемо и сагледамо своју историју само у минулом веку… Геноцид – милиони мртвих, па зато тако саосећамо са сликом детета из Јастребарског, као да је на њој наша сестрица и браца; сеобе – милиони протераних, па тако у наш генетски код остаје уписана и слика Паје Јовановића и слика тракторске колоне невољника након “Олује“; насилна преверавања, силовања, вађења органа на живо и потом њихов шверц по Европи, тровање земље и воде, инвазије највећих светских сила и вишеструко пустошење територије, разарања престонице као ниједне у Европи, највеће економске блокаде, перманентно одвођење у јаничаре – и у Стамбол, и у Беч, и у Вашингтон…

И ми смо још живи. И још се боримо. И још, пркосећи, играмо коло. Зато, опстанка ради и будућности ради, у памет се браћо Срби. Да не беснимо и да не расипамо енергију улудо. Збијмо редове, али истински, праштајући и помажући се међусобно, да та фраза не би постала утопијска. Збијмо се око наших завета, због којих су и Његоша прогласили за инспиратора “геноцида“. Нисмо изгубили битке док их не изгубимо у себи – и то посебно треба да важи за нас млађе који треба да наставимо са преношењем предачког пламена на нашу децу. А по оној Милетићевој, докле год и један Србин живи – он је народ.

Немања Девић – историчар

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%81%d1%83%d0%b4%d0%b0-%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%9f%d0%b8%d1%9b%d1%83-%d0%bd%d0%b0-17-%d0%b3%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%88%d1%9a%d0%b8%d1%86%d1%83-%d0%bd%d0%b0%d1%82%d0%be-%d0%b0/