ПРИЧА О ЈЕЗЕРУ ПОРОДИЦЕ СТАНКОВИЋ

jez1Вероватно нисте знали као ни ја, да на само 500 метара од центра града постоји приватно имање са читавим језером! Оно није у функцији туристичке атракције, нити етно села, већ је у оквиру приватног поседа и предмет је породичног уживања… и нас привилегованих који имамо среће да смо пријатељи породице. Тако сам и добила благослов да поделим моје утиске са читалаштвом.

Цветни уметнички аранжмани Кристине Нијемчевић, дев. Станковић су ми већ дуже време привлачили пажњу својом не само оригиналношћу, већ и посебном нежном нотом која избија из њих, пленећи мој ум и душу радошћу и љубављу не само кроз цвеће, већ и кроз разне елементе која она користи у својим креацијама, било оне које начини за личне поклоне или оне изложене у њеној цвећари у центру града.. Иако се знамо ваљда преко 20 година као дугогодишњи певачи истог гласа и приватно се дружимо, због њене изузетно скромне и ћутљиве природе, мислила сам да је ово њено посебно умеће последица њених свршених студија, као дипломираног инжењера Пејзажне архитектуре са Шумарског факултета Универзитета у Београду. Али, као што нама наши животи често изгледају као сплетови случајних околности, а како дивно рече Св.Јефрем Сирин “Ко тврди да је све случајно, тај одриче постојање Бога“, испоставило се и да су ови дивни плодови њене душе, изражени кроз цвеће, у ствари вишегенерацијско наслеђе њене породице – Станковић. И тако ме та Промисао, а не случајност, довела и до имања њених родитеља и до њиховог чаробног језера.jez2

Кроз ово имање, о коме много боље говоре фотографије од текста, провели су ме Ана и Павле, стари 10 и 4 годинe, чеда Кристине и Жељка Нијемчевића. оба инжењера – Ана, наша успешна каратисткиња, највише воли животиње, док је млађи, Паја, заљубљеник у цвеће и асистирао ми је и стрпљиво позирао, док завршим свој фото сешн по цветним алејама његове баке Славице, која је и најзаслужнија за шаренило и уредност дворишта поприличне површине.

Касније сам чула целу причу и од чика Слободана, Кристининог оца, који својим марљивим рукама и великим талентом, после своје каријере у компресорској станици Гоше, годинама креира и производи различите украсне предмете, углавном од дрвета – минијатуре запрежних кола, са свим припадајућим деловима као код великог оригинала, иконе и друга уметничка дела из нашег духовног и културног наслеђа. Његове идеје и пројекти о ,,зеленој енергији“, како он назива напајање енергијом соларног или ветрогенераторског типа (ветрењачу за ову намену је сам већ пројектовао и извео), као електро -инжењеру су ми посебно биле фасцинатне. jez3

И док смо јели баклаве тета Славице и уживали у домаћој ораховачи у овом рају на Земљи, надомак центра града, сазнах и да је ово језеро још један од реализованих Слободанових пројеката које служи као рибњак и за породичне вожње чамцем, мада би уз одређене пумпе могло да се користи и за купање.

Атмосфера којом сам била окружена при овој септембарској посети – оно што се очима да видети, а још више душом осетити – подсетила ме на оно што често осетим и у окружењу манастира Копорин. Породица Станковић је наиме дугогодишњи донатор ове велике светиње својом уметношћу, љубављу и добром вољом и није онда за чудо што се део манастирског духа уселио и у ову земаљску оазу.jez4

Као рођаци и једни од наследника породице Шишковић, чувених предратних великопоседника овог краја и чланови породице Станковић одрасли су у љубави према својој вери и отаџбини,а најпосле или најпре према људима, васпитани духом скромности, рада и међусобног поштовања, без обзира на порекло и образовање оних који их окружују, па тако и Кристина и њен брат Ђорђе, дипломирани машински инжењер који сада живи и ради у Русији. Лепота душе је у оваквим породицама старог кова увек била главни критеријум за избор како пријатеља, тако и брачних другова. Осећај заједништва, породичне традиције и некакве префињене ноте у дијалозима, подсетила ме на моје дане детињства проведене у бакиној кући у Хрватској, уз послугу која је увек третирана као да су чланови породице.

Крећући се по стазама овог имања, свог обраслог прастарим дрвећем, цвећем од оне старинске врсте, шипком и трском тамо где јој је место, уз воду, коа са посебног извора напаја и ово језеро, помислила сам да је наша земља заиста једно од најлепших места које постоје на планети… и како се вредним рукама и великом љубављу може постићи увек много више него само новцем… и чак и оно, што је на другим местима овог нашег земљаског шара само привилегија врло богатих људи, у материјалном смислу.jez0

А од Ане и Павла Нијемчевића, најмлађих потомака Станковића, свакако тек можемо очекивати неке посебне пројекте, успехе и домете, али се тај племенити дух код њих већ може осетити и у тако младом и нежном узрасту и сада… И кроз њихове дивне дечје душе, осмехе и начине одрастања уз верујуће родитеље, видимо и сву потврду на делу ових јеванђелских речи: ,,У тај час приступише к Исусу ученици говорећи: Ко је дакле највећи у царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. И који прими такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског“ – Матеј, глава 18:1-10.

Текст и фото Наташа Миљевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d1%87%d0%b0-%d0%be-%d1%98%d0%b5%d0%b7%d0%b5%d1%80%d1%83-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b/

1 comment

    • Cirkus on 02/10/2016 at 10:13

    Lepo, divno hvala na ovom tekstu.

Komentari su onemogućeni.