РЕЗИМЕ РЕЗУЛТАТА СРПСКИХ СПОРТИСТА НА ОЛИМПИЈАДИ У РИЈУ

OLIMPIJCI DOCEKСрбијо, радуј се! Покажи свету своје право лице. Најјачи кад је најтеже, најсрећнији када се осваљају медаље. Свете види Олимпијске шампионе, вицешампионе и бронзане Олимпијце.

Свака част свима којима су допринели том успеху нашег спорта у Рију. Велико одрицање, мало средстава и огромна мука није спутала наше спортисте да освоје осам медаља, да више од пола Олимпијских такмичара се врати са медаљом на грудима. Будимо поносни што од четири екипне репрезентације, имамо исто толико медаља. Сам врх светског спорта смо дотакли. Само Немци могу да се похвале већим успехом. Слику смо послали свету. Велики ратници, много медаља и огромна срећа.

Али време је да се линија подвуче. Да ли су ово медаље које смо очекивали, да ли су ово сви такмичари које сада носе медаље на грудима и заставу Србије на леђима, баш ти такмичари који су имали одличне услове за овако огроман успех? Зашто најаве појединих такмичара пре Рија нису остварене, шта је ту запело? Неко ће рећи држава, средства која им нису пружена, срећа, трема, конкуренција. У савезима где је мали буџет, може се то разумети. Од такмичара у стрељаштву се доста очекивало, највише због барјактара вицешампионке из Лондана Иване Максимовић-Анђушић, за Ивану Шпановић се најављивала медаља, Давор Штефанек је веровао да ће је бити, у пливаче се веровало, а од ватерполиста се увек за медаљу не поставља питање, без обзира на првенство…

И ватерполисти су још једном усрећили ову нацију, обрадовали је по ко зна који пут најсјајнијим одличјем, првим Олимпијским златом од самосталности. Од четвртфинала су ривали падали као на траци, а у финалу, ривал који је већ најавио злато. Као да се већ утакмица завршила, пре самог почетка. Господин Савић је дириговао и ујединио Светско, Европско и Олимпијско злато. Исписали сте историју са мизерним буџетом, и примањима по клубовима који су много мањи у односу на плате фудбалера Црвене звезде и Партизана. Најбољи ватерполиста Рија Филип Филиповић, има можда и највећу ватерполо плату на свету, али поређања ради са фудбалерима-странцима које играју у Србији су смешне. Неко ће рећи да је фудбал гледанији, највећи бизнис на свету, али зашто Србија не направи најјачу ватерполо лигу на свету. Зашто мора држава да одваја средства за фудбал када може да уложи у спорт који доноси медаљу сваке године. Зашто се не направи још неки Ватерполо центар попут Врњачке бање?

Баталимо Телеком, Гаспром и Имлек да улажу у српски фудбал и окренимо их ватерпостима, кошаркашима, одбојкашима. Људи који играју са великом љубављу за нашу земљу, који је не користе у своја лична богаћења. Србин си када играш без резерве, попут Штимца, Тијане, Давора. Не очекујући награду са неколико милиона. Једноставно из срца. Тај теквондо је познат од прошле Олимпијаде, од злата Милице Мандић, али исто тај спорт је остао без средстава у 2015. године. Држава ни динар им није пружила. А Тијана годину дана касније је узвратила сребром, и то каквим, неко каже украдено јој злато, али нема везе, медаља од теквонда је узета.

Остаје жал за Велимира Стјепановића, стрелце, али када видимо њихове услове и буџета њихових савеза, не смемо се љутити, већ им пружити максималну подршку да у Токију нас усрећи неком од медаља. Веслачи се враћају са сребром, скоро златом. Свака част нашем двојцу, надамо се да це подстаћи младе да веслање постане све активнији спорт међу младима у Србији. Одбојкашице, кошаркашице су нас усрећиле као никад до сад. Падали су противници, и то не било какви, Америка, Француска, Аустралија, државе које су баш у тим женским спортовима биле готово сигурне да ће медаље отићи у њихове земље. Али Српкиње су показале снагу и моћ и обрадовале своју нацију медаљама. За кошаркаше само капа доле, кад је најтеже одиграли су беспрекорно, без резерве. После пада вечитих муштерија Хрватске, Аустралија је испрашена, али Америка је и даље неосвојива. Сребро је у овом тренутку наш огроман успех. Вицешампиони света и Олимпијаде-Србија.

Али спорт који је све активнији у Србији, спорт који је донео Србији само једну титулу и то 2010. године није освајач медаље. Један човек нас избацује са Олимпијаде већ други пут. Поставља се питање зашто можда и највећи Србин у свету не може да донесе медаљу за Србију већ два Олимпијска циклуса. Зашто се није Рио ставио као задатак број 1 за тог нашег спортисту? Ако знамо да се поред Олимпијаде и турнира у Синсинатију, Гренд Слем који доноси 1,8 милиона долара ставио као главни циљ у Олимпијској години, онда се одговор сам намеће. Велики турнир у Паризу доноси славу и новац који није ни приближан награде наше државе за освојено злато у појединачном надметању. Поређања ради, испадање у првом колу Ролан Гароса доноси 24000€, скоро упола мање од награде државе за златну медаљу у Рију. Лако је бити Србин и престављати Србију када инкасирате неколико милиона долара, евра, будите господо Срби када играте без резерве, када целу сезону предодредите том наступу за Србију. Србија није успутна станица, за њу се игра срцем, не одрађује се посао. Ако су могли други наши спортисти после напорних сезона, који су морали да одраде у својим клубовима не би ли преживели, да се врате са медаљом око врата, а нису број 1 у свом спорту, онда се закључак сам намеће да је воља главна ствар у овој причи.

У Олимпијској години сем тих 15 дана, ништа друго не треба бити значајније за једног спортисту. А не може се кривити повреде, напорна сезона. Сви тенисери су је имали. Али што је најбитније, један човек који није ни у приближној форми од нашег такмичара, на две узастопне Олимпијаде избацује га са такмичења. Да напоменем да је скор 11:3 у победама за нашег сународника. Господин из Аргентине није у форми, није ни у првих сто, због повреде готово целу годину није играо, али опет донео је својој земљи медаљу. Олимпијска медаља је ствар која доноси највише среће народу кога представљате. Не име и презиме, пребивалиште, банковни рачун, па земља, већ држава, застава, грб, химна, на првом месту па тек онда име и презиме такмичара. Када се све сабере и одузме, имамо чему да се надамо. Индивидуалних такмичара је све више и надамо се да ће ова Олимпијада подстаћи младе да се све више баве спортом и да у Токију узмемо коју медаљу више. До тада, највећи Срби су они са медаљом око врата, не они који чије се име највише спомиње у дневној стампи.

Љубомир Митровић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/%d1%80%d0%b5%d0%b7%d0%b8%d0%bc%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d0%b7%d1%83%d0%bb%d1%82%d0%b0%d1%82%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b8%d1%85-%d1%81%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%82%d0%b8%d1%81%d1%82%d0%b0-%d0%bd/