ANALIZA KNJIGE – JUGOSLOVEN K.

Nižu se dani i na ovom novom kalelendaru, otužni, bez mirisa i ukusa, samo se otiru kroz oblake još jedne zime koja će uskoro pasti u zaborav. Okopniće i ovo malo snega što se prosulo pod našim nogama, nanizaće se opet neki dani, učmali, bezvredno tihi i neupamćeni.

Taj ljudski niz beznadja ne može zaustaviti vreme koje tiho kaplje i odlazi u večnost, ali je protok istog uvek neophodan, a često i poželjan, da bi se nešto sagledalo kroz prizmu stajanja i vrednovanja. Tako je prošlo i četiri meseca od izlaska knjige „Jugosloven K.“ Ivana St. Rizingera.

Baveći se praskozorjem raspada velike države pre skoro punih trideset godina, autor više skriva nego što pokazuje svoje nedoumice pokušavajući da otrgne od zaborava jedno sumorno vreme umirujuće nam bivše države. Sada se to skupno zove Region. Manje više šire ili uže, no nije bitno. Izmedju svoje letnje predratne priče, ubacio je intervjue sa rock zvezdama onog vremena. Tu su Bruno Langer, Bora Djordjević, Željko Bebek, Rambo Amadeus, Bajaga, Milan Mladenović i još po neko zvučno ime, ali da ne nabrajam.

U tadašnje izjave intervjuisanih zvezda i zvezdica ne bih ulazio iz prosto razloga jer to što su mislili pre trideset godina, sumnjam da bi sada bilo koga zanimalo. Možda je tada njihova reč trebala biti glasnija, konciznija i jača, ako već nije mogla biti presudna za dešavanja na ovim prostorima koji su sledili. Prisećam se tek po nekog prigušenog zova. Ništa više.

Vrednost ove knjige nije samo u onome što je autor napisao i opisao, već i u smislenom ćutanju, njegovoj želji da izbaci taj višedecenijski gnev iz svog slobodoumnog ranca života koga nosi na plećima, gde ujedno postavlja pitanje ko je i šta je, taj sklonjeni umorni bes koji lamentira iznad opisanih redaka u njegovoj priči, a ne ostavlja pisanog traga „zašto mi uništiše zemlju“, jer nema krivaca do nas samih uvek. U suštini bolje je biti apatrid u svetu nacionalizma, nego krvnik na pijadastalu sopstvenog štita umrljanog tudjom krvi. Ne postoji potreba da ljudsko biće svoj identitet traži kroz razmirice sa drugima, čak i onda kada su drugačiji, možda nepotrebno pohlepniji i zli, pa čak i onda kada razumeju samo jezik sile.

Sa svojih više od pola veka gaženja po ovoj zemlji natopljenoj bolom i uzdahom težnji ka nedohvatnoj sreći, sebe samog mogu uvek doživeti kao aktera opisanog u knjizi. Da, bila je magla, nikada se i nije razdanilo do kraja, a iz nje su izronile sve nečastive sile koje su dremale godinama i vrebale priliku da, za račun svojih ličnih interesa, ogole nesrećnike, a sada podanike u istom, samo presvučenom, sistemu razvrata, pljačke i uniženja. A sve kroz parolu „slobodan protok ljudi i kapitala“. Sloboda ljudi je samo nedosanjani večni san.  Kapital je uvek prisutan. Ne postoji sistem vrednosti, samo moć kapitala, procena očaja i toksičnost izgubljenih nada. Naravno da uvek mora postojati sloboda izbora, to je cena časti čistog obraza.

Zbog toga se ne mogu ni složiti sa jednom intervjuisanom zvezdom tadašnjeg vremena, ali koja i sada i te kako optira u svetu rokenrola, da za drugu zvezdu kaže da nije to rečeno tako kako je napisano, da i ako jeste, moralo je tako biti, valjda je vreme bilo takvo. Teorijsko pitanje je šta je moranje, da li, radi sopstvenog održanja pogodnosti koje imate, možete se izgaditi na sve druge, poznate i nepoznate, koje ne misle kao tadašnji establišment, ne misle kao rulja ili kao obesmišljeni mediji koji služe samo za razbijanje učmale dokolice i razbibrigu dokonih umirovljenika…

Autor ne postavlja pitanje krivca već daje opis zalutale generacije izmedju redaka,  vešto odćutavši sve ono što ga boli, nemoć tadašnjih jutara koja su svanjivala pre trideset godina, gde je svako jutro bilo gore od prethodnog, ali i te kako utešno u odnosno na ono koje stiže narednog dana. Taj prikriveni mrak na očima, ta tadašnja ćutnja da se niko nikome ne zameri, to izdvajanje čopora po jačini urlika i raskalašnog besa, samo je oskrnavilo sve ono što mirnodopska kultura nosi sa sobom. A rokenrol je iz bluza nastao, ovaj sa pamučnih predela utopljenih znojem i tugom obespravljenih i poniženih ispod svakog dostojanstva. Taj bol je uvek kroz dušu prenošen.Naravno da boli…

 Autor teži da kroz knjigu raspali onaj trun zakopan ispod pepela koji osvetljava plamičak nade ka razumu ka nekoj normalnoj budućoj komunikaciji izmedju ljudi. Ravnopravno. Sloboda, ljubav i vera, kako to uzvišeno zvuči, ali u isto vreme i otrcano. Sve u zavisnosti sa čijih usana klize reči. Knjiga „Jugosloven K.“ neće promeniti svakodnevnicu, u suštini neće promeniti ništa do čega nam je stalo. Ali daje jedan otisak u zlu vremenu, jedan trag da se i drugim putevima može ići, možda ne i stići, ali izbor je tu. Upozorava nas da se
bar na tren zamislimo, da oslušnemo i druge glasove, možda suviše tihe i često nečujne od urlika predvodnika čopora. Ali uvek postoje…

Navedenu knjigu toplo preporučujem za čitanje, ali ne kao puko ubijajanje viška vremena u pauzama ispred ružičasto ogoljenih ekrana, nego kao putokaz ka razumu u svim burama i neverama koje slede. Zamislimo se bar. Na koncu, knjiga ima širi kontekst, a ne samo opisanih par godina kroz bespuće uz dah probudjenih zveri u ljudima. Ko razume, razume, ko ne shvata, teško će ići bilo kakvo obrazloženje… A razum… Verba volant, scripta manent… Živeli u nadi!

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/analiza-knjige-jugosloven-k/