BLUZ KOTRLJAJUĆEG KAMENJA

Ovih dana preminuo je bubnjar Rolingstounsa Čarli Vots. Imajući u vidu kakav je buran život vodio, a da je zagazio u devetu deceniju svoga ljudskog postojanja, ne mogu se oteti utisku da se porilično naživeo. Što se tiče onog drugog življenja, nesporno je da je ušao i ostao u legendi rokenrola. Samim prisustvom svojim, od početka do kraja, u Stounsima, on je to zaslužio.Po difoltu. Bio je nosilac sigurnog ritma, pratio je Kitovu gitaru i unikatne vokale Mika Džegera. Odisao je blagom nezainteresovanošću za sve, kao da je tu gde je bio, došao onako usput, da malo da oduška sebi samom, isprati bend ritmički, a onda opet kao da ga nema. Njegovo vidjenje sviranja bubnjeva nije vodilo nekom posebno ekcesnom lupanju istih, siguran ritam, nema grešaka, na kraju svirke se nasmeši,  ponekad,  i to je to. Da li to utiče na njegovu veličinu sviranja u bendu? Naravno da ne. Svakako je bio stub grupe u smislu ritmičkog držanja same melodije songa, te tako muzički i držao bend na okupu.

No, ova kratka storija nije o njemu, već o samom održivom mehanizmu samih Stounsa.  Neki kažu da je bend na okupu održao Čarli Vots, da nije njega odavno bi se raspali. Ne delim takvo mišljenje. Poprilično poznavanje rada Stounsa, od ranih šezdesetih do ovih dana, itekako ima održivu samo jednu premisu – novac. Pare su ono što ih je održalo svih ovih godina. A u njihovom biznisu to nisu mala novčana sredstva. Prodaja albuma, koncerti, tv nastupi, reklame  i slično, to sve donosi sasvim lepe prihode bendu. Ipak su Rolingstonsi svetski, jedinstveno neponovljiv  bend, a jedini pravi protivnik u njihovom opusu Bitlsi, ne postoje već pedeset godina. Jednostavno ne isplati im se da se razilaze.

Tokom višedecenijskog postojanja, članovi benda su imali i svoje solo projekte koji su prolazili  i ovako i onako. I Kit Ričards, Mik Džeger i Roni Vud imali su sasvim pristojne  solo izlete, ali sve osim reči solidno, teško da išta drugo mogu upotrebiti. Svesni su i oni toga. Njihovom solo postojanju i tihoj održivosti na površini muzike koju su predstavljali, bazični oslonac je isključivo matična grupa, odnosno Stounsi. Imali su Rolingstounsi i loših albuma, tužno bledih ostvarenja, ali su ista prodavana i kao takva više nego pristojno, sve po difoltu. Ipak, su Stounsi bend koji mogu sve. Zajedno, pojedinačno je to malo teže. Isto mislim i za nastupe, nisu svi, tokom višedecenijske karijere, bili brijantni, bilo je tu svega i svačega, ali zacrtani nivo svirke benda ipak je držan na nekom pozitivno usidrenom nivou. Medjutim, koliko su bili jaki zajedno, toliko u solo karijerama nisu ni izdaleka dostigli čarobne zvezdice koje su želeli. Ili je od njih mnogo očekivano. Ko nikada nije bio očaran, ne može biti ni razočaran. Kao u ljubavi, dok se ne zaljubiš, nemaš šta ni izgubiti. 

Od samog benda ne žive samo članovi istog, tu su menadžeri, mnogobrojno  prateće osoblje i slično. Sam bend, ma o kakvom teškom životu  i neuzvraćenim ljubavima pevali, oduvek je živeo na visokoj nozi. Stabilno ugodno i raskošno. Svoj talenat i rad su znali da unovče, ali i da uživaju u blagodetima istog. Snaga njihovog uspeha leži i u sigurnom pritoku novca kroz čitav vek njihovog postojanja. To im je davalo mogućnost ugodnog stvaranja i rada, čak i kada im to nije polazilo za rukom, kada je stvaralački opus bio tanak, nedorečen i mlak, no njihov zajednički nastup uvek je odisao stabilnošću benda, a sve ono što nije bilo na nivou njihovog prethodno uspešnog rada, podvodili  pod pojam inovacije i želje da svojim fanovima priušte nešto novo, drugačije, čak i ako to nije podsećalo Bog zna šta na „one“ Rolingstounse. Nisu sve numere Angie, Start me up i Sastisfaction, kao što nisu ni svi albumi „Exile on main street“,  „Sticky fingers“ i „Some girls“. Ali svima je zajedničko da predstavljaju brend Rolingstounsa. Kao koka kola, gugl i slično. Čovek se saživi sa njima i ne razmišlja puno da li to još uvek vredi ili ne. Takodje, po difoltu.

Žalosno je što nam se svi životi, manje više, obavljaju po difoltu, tim umišljenim i stardarnizovanim prosečnim pravilima življenja, bez vrednosnog odstupanja, bitno je samo da si na broju, da ne strčiš i ne smetaš. Teško da su Stounsi danas proturili glavu iznad ovog vremena, da imaju zasluge za stvaranje rok kulture u najširem smislu, niko im ne može uzeti, ali sama njihova kompaktnost i dugoodrživost, bazirana je na zelenim novčanicama. Nema tu više ideala, ni snova, a ni novih zamaha, sve se svelo na „siguricu iz keca u kec“.

Tokom leta Kit Ričards izbacio je album sa šest numera, kratkog naziva Blues. Prva gitara Rolingstounsa prelepo je obradila songove Diksona, Rouza, Kejsa, a tu je i njegova  „I could have stood you up“ (Mogao sam te uspraviti) sa eksplicitnim tekstom koji vam se i ne mora svideti. Kako god bilo, majstor gitare i bluza sa tankim kvalitetom vokala, još jednom je pokazao zašto je tu gde je i gde će se još dugo zadržati u knjižnicama rok izdanja. Stubovi Stounsa, jaki, teški i moćni, ipak su samo delo čoveka. Bluz nije samo vrsta muzike, on je i način na koji se ide kroz život. Stounsi su ostali uskraćeni za Čarlijeve korake, ali istorija bluza i roka  će ih svakako pamtiti.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/bluz-kotrljajuceg-kamenja/