BRUCE SPRINGSTEEN – PISMO ZA NJEGA – Kap tišine

Kao kap tišine u reci obezglavljenih emocija nošenih praskom ljudskog dostojanstva, zvuči tvoj poslednji album, pun ljubavi, iskrenih dodira i nagoveštaja da bi u nekoj budućnosti virtuelno otudjenje moglo preći u jednostavan stisak ruke, čvrst zagrljaj i strastan poljubac.
Album „Letter to you“ (Pismo za tebe) izražava sve sumnje i strahove koje stoje pred nama, ali je pisano mastilom, sagnute glave i duboko uronjenih misli, otiskuje svu bol koja se vremenom nakupi u duši. Istina je uvek samo jedna i nema cenu, nekada je sa lakoćom možeš ispiti, a povremeno je pelin koji klizi niz usne…

U svom gotovo pedesetogodšnjem stvaralaštvu ostavio si neizbrisiv pečat, pre svega ljudskosti, bliskosti sa običnim ljudskim bićem, nanizao si 20 odličnih studijskih albuma, upoznao nas sa tvojim izgubljenim ljubavima, omogućio da zvučno osetimo i onu drugu, običnu Ameriku, jednostavno odjedrimo kroz pustinje iste i oslušnemo njen bluz i rokenrol.

Poslednji tvoj album bih najradije uporedio sa „Nebraskom“ iz daleke 1982.g., tako jednostavno odsvirana i snimljena ploča, ali koja nosi dušu na vetru i istu vraća u maleni kofer zaborava. To koferče ljubavi si ponovo otvorio albumom „Letter to you“ , sa koga, lično, izdvajam „One minute“ 39; re here“ (Jedan minut ste ovde). Crni voz u stanici stoji samo minut, duboki žvižduk niz letnji vetar, već sledeći trenutak odmiče niz šine, a tog minuta više nema. I zaista nekada imamo samo tako malo vremena da donesemo krupne odluke, da se iskažemo ili pobegnemo od sebe samog i iskušenja pred kojim smo zastali.

Već sledećeg minuta nas nema, kasno biva za izgovorenu reč ili propušten poljubac i zagrljaj. Samo topli vetar na licu, koji ne prija i samo stvara nove bore. Da, koraci će pucketati na asfaltu, tuga i samoća ponovo izbijati iz nas, ali tog sledećeg minuta nema. Čarolija neutešnosti nastupa, tiho se uvlačeći u sve pore naših snova. Sve je već daleko i nedostižno. Znam, svi mi imamo taj minut ćutnje i zebnje, taj krah pred nama, na ivici bola i očaja. Samo ton klavira niz pustinju izgubljenih reči, nikada ne izgovorenih, a tako željenih, ili otpuštenih sa usana u pogrešnom trenutku i već sledećeg trena zažaljenih, a nepovratno spakovanih u taj voz koji se već sledećeg minuta spušta niz šine i razdvaja…

A nema sledećeg minuta. Samo tišina. Odličan album, dvanaest novih pesama, prijemčiv za slušanje uz svaku priliku, savremeno odradjen i odsviram, ali opet potpisan mastilom, kao nekada stvaran iz srca lutajućeg hodočasnika koji i u osmoj deceniji življenja ima još šta da kaže i ponudi, a da to ima smisla, da može da ponese na šarenom ćilimu nadu iznad zrnaca pustinjske prašine koja nam se stalno baca u oči. Pevati o ljubavi, otadžbini, nabujaloj reci života i plamičku koji tinja iz svih usahlih očiju smrtnika ovozemaljskih, nije lako. Još je teže opstati na stenama života koji se kruni od udara valova po nama, a život ide, klizi ta kap tišine koju nagoveštavaš u svom poslednjem albumu, taj dodir ruku, zagrljaj i poljubac od dragog bića, svima neophodan.

Za tu tišinu ljudskosti, hvala ti. Za tu kap ljubavi niz izbledele obraze, hvala ti. Za tu kap nade koju nudiš uspavanom svetu – hvala ti.

Tvoj Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/bruce-springsteen-pismo-za-njega-kap-tisine/