ЦРТИЦА О ЏЕТРО ТАЛ

Написах пар скромних текстова о музичарима који су ми по свом делању, односно стваралаштву,
блиски уз чију музику и текстове уживах у детињству, младости и сад зрелом добу  (старости још си
далеко), удаљен од помисли да знам да пишем, музику још и мање да слушам. Писах срцем и душом,са свим грешкама којих се не стидим, а које су саставни део нормалног живљења. Многествараоце, разних музичких жанрова, па и опредељења, годинама слушам, у многима уживам и данас, неке сам, што се каже, на прву лопту разумео и прихватио, неке у зрелијем добу. На личну срамоту многе сам лако одбацио и непокушавши да их сажмем у својој љубави према писаној речи и музици.
Рецимо, као млад нешто сам и читао, од класичне до савремене књижевности, нешто сам одмах дубоко примао, а нешто је спорије текло, а оно што никако није ишло је било Фуково клатно од Умберта Ека, ма колико покушавао, није ми се примакао, хладан и далек, неразумљив… Али сам га изузетно поштовао.

Чему оволики увод? Да бих могао лакше објаснити групу Џетро Тал… Толико сам желео проникнути у
њихов опус, да схватим начин њиховог музицирања, но то ми је деловало увек сувише компликовано, несхватљиво и неразумно… А опет огромна доза усхићености према њима увек је постојала са моје стране. Њихов рад је евидентан у музичком стваралаштву рока, примеса хард рока, етно музике, фолка и наравно џеза, а ипак, описао бих у само једној речи: музици.

Иан Андерсон, лидер и оснивач групе, толико је педантан у музицирању да његова флаута изузетно плени, спушта нежне обрисе туге и бола на људска рамена као лептир у свом једином дану живљења, пркоса и одласка у истом трену. Можда је њему то вечност, нама је то само трен, али тражи пажњу,
сконцентрисаност и опуштеност, свега онога чега све мање има у овом потрошачком стерилном свету, јер је капитал једина мисао водиља кроз ово мало света што мислимо да поседујемо.

За све треба време, а оно је неумитни показатељ успешности и умешности, поготово у уметности,оној која траје, коју време носи и изражава на себи својствен начин, модус опхођења према уметности и изграђивање исте у себи, никако себе у њој, од обичног забављача прави разлику до уметника, тог креативног вође надареног, а често неразумљивог лика који, тек у обрисима понекад, да назрети сву величину стиха и тона пуштеног у људско ухо. То време је и у мени градило инстанчаност у прихвату музике Џетро Тала, лагано, без журбе, а како и сам зрим ближи ми је њихов пут, разумнији и топлији, па и проходнији. Верујте, многима су били узор и са ових простора, прикрајано, стилски недоречено, али одмах разумљиво. Наравно да они то неће прихватити никада, зато их нећуспоменути именом, а знам да они сами се никада неће препознати… Мисле да то што су славни овде, што су одавно изградили своје куле и тврђаве, да су недодирљиви у својој плиткој музичкој моћи… Одаје их то зрно тона са флауте, тај лагани писак нота што их ставише у своје предказање…

Не, Иан Андерсон није пуки флаутиста и вокални солист кога прати бенд, много је више од рок интерпретатора популарне музике, носилац је надахнутих тонова који пребирају по шареном крајолику звукова, попут мрака који нежно лелуја по крошњама дрвећа у први сутон , као кад лист осети ветар, тај тихи шапат ношен таласом неукроћене реке у смирај додира усана вољене особе. Његови прсти цеде тонове флауте и позивају јутро да се окупа у првим сунчаним зрацима. А онда мир влада у  слушаоцу зракастих тонова испуњених мирисима … Да, флаута одише мирисима прошлости, љубави и сећањима. Kо воли разуме, ко је икада волео схватиће, ко још није заволео, није касно никада да прими тај осећај важности да воли и буде вољен… Али и за то треба време…

А ја дочеках, у пола века постојања, као и Џетро Тал, много лепих и оних мање драгих тренутака, доста тога памтим, још више тежим да заборавим, да склоним сећања у страну, изађем времену на црту очаран самим трајањем и постојањем својим, одавно разочаран у митове и неиспричане бајке, погазим путоказе који не воде никуда и отргнем се од вечитог сањарења и тражења оног доброг у сваком човеку, уједно нудивши само наду као последњи трзај на вечној ломачи живота.

Да, коначно и њих схватих, Иан Андерсона и Џетро Тал, отргли су се у времену, још свежи дах тиња под пепелом његовог стваралаштва и живо ме занима да ли ће одржати обећање и ове године објавити свој соло пројекат…

Остаје ми још Фуково клатно… Да га ишчитам полако, сконцентрисано и нађем то време у себи за оно што нисам докучио… А хтео сам… Или сам бар мислио да желим… Можда једном…

МИОДРАГ МАРKОВИЋ

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/crtica-o-dzetro-tal/