авг 01 2017

ДА БИ (МУЗЕЈ) ВАСКРСАО НАЈПРЕ МОРА ДА УМРЕ

Према нацрту стратегије развоја културе Републике Србије од 2017-2027. године, планирана је изградња седам нових музеја. Порпилично чудна стратегија, имајући у виду стање „старих“ баштинских установа оваквог типа широм наше земље.

 Ово је уједно и смисао текста који је 21. 07. освануо у „Политици“. И ништа ту не би било чудно да нисам пронашао извесне симетрије у томе да ме опет подстакне Политикин текст о отварању нових музеја, баш као што ме је претходни пут инспирисао текст у истом медију који је говорио о затварању (одређених) музеја („„Три у један“ за буђење културе и туризма“, Паланачке новине, 12. 10. 2016.). Заиста, ко би одолео прилици да се запита – да ли ја то погрешно читам – или у нешто вулгарнијем тону – ко је овде луд? Јер, или су ова два феномена неспојива, или нису? Истина је, заправо, негде (тамо) између.

Без потребе да се овај пут осврћем на болно питање физичког, али и можда важнијег кадровског стања наших музеја, било би нефер игнористи дугогодишње постојање конкурса Министарства културе и информисања који омогућава инвестициона одржавања, улагања у саме зграде, набавку опреме итд. Чак је и наш, паланачки музеј, користио, некада славно, некада не, благодети ових средстава. Истина, бројне афере везане за поменуте конкурсе, почев од тога да се према важећим законима средста уплаћују општинама или градовима, а не установама, што доводи до тога да у небројаним случајевима новац не заврши код корисника, преко нејасних критеријума за расподелу новца, на шта су указивала поједина ликовна удружења ствараоца, доводио је у питање сам конкурс и системско улагање у културу.

Оно што је свакако интересантије јесте парадоксалност стратегије улагања у нове музеје. Наиме, с једне стране се иде у корак савременим концептима који кажу да је 21. век век музеја. Криза саморазумевања читаве светске цивилизације временом је водила распрачавању великих (националних) идентитета, што је значило право разних етничких, сексуалних, верских, расних или социјално-угрожених мањина на „свој“ музеј. Идући у корак с временом, стратегија развоја културе Републике Србије од 2017-2027. године је предвидела оснивање Музеја Немањића, Музеја Дворског комплекса на Дедињу, Музеја телевизије, Музеја архитектуре, Музеја Фотографије, Музеај пловидбе, Музеја фантастике. С друге стране, статистички подаци који се могу пронаћи и у самој Стратегији говоре да се за средства за културу издваја тек 0,42 одсто укупног буџета Републике Србије. Поређења ради, земље у окружењу су далеко испред нас – Република Хрватска 0,78 одсто, преко 1 одсто у Црној Гори и занимљиво, 2,2 одсто у БЈР Македонији. Полако почиње да бива све јасније да је дихотомија унутар српске културе видљива не само на концептуалном плану, плану културне политике, већ и на реалним, статистичким основама. Држава која има огормних проблема унутар свог наслеђа (материјалног и нематеријалног), његове незаштићености, отимања, презентације и саображавања савременим потребама друштва, уједно најмање средстава издваја управо за културу.

Статистички прихватљивија реалност на локалу, где средства за културу могу да износе и до 7 одсто укупног буџета оснивача само замагљују чињеницу да се од укупних средстава преко 72 одсто исплаћује за плате заполених, око 23 одсто за материјалне трошкове, а тек до 4 одсто на финансирање програмских активности, које би требало да су мотор постојања и присутности установа културе у (локалној) заједници.

Уколико свему додамо забрану запошљавања унутар јавног сектора, десеткованост музеја и осталих установа културе драстично је повећана. Јер, осим недостатка средстава за најнеопходније програме и одржавања постојећег стања, број кадрова се незаустављиво смањује што доводи и до сужене и лимитиране кадровске политике која би требало да је жила куцавица постојања оваквих установа. 

Шта је дакле, закључак (овог дела) Стратегије, осим њене безобзирне уопштености и констатовања реалности у недостатку нових идеја и храбрих и авангардних потеза? Пре свега, музеји заиста јесу и тек ће бити, насушна потреба секуларног друштва, као својеврсна места сећања и идентитетске оазе дезорјентисаних друштава и култура. Међутим, у Србији они сваким даном, минутом, секундом, сваким новим ребалансом или амандманом лагано умиру. Као што смо имали прилике да видимо, убедљиво најмања издвајања за културу у читавом региону, самим тим и у Европи, као и несавесно и неретко нејасно формирани конкурси где се новац широм земље расипа у буџете општина или градова, један су од показатеља овог стихијског процеса. Мањак средстава у буџетима локалних заједница, који процентуално најмање покрива програмске активности – својеврсни „ЕКГ“ установа културе – континуирано прати дефицит младих кадрова који би својом снагом и другачијим приступима помогли реформисању ових установа. И на крају, неповерење које влада у установе културе у читавом друштву, њихова немоћ да се активније укључе у стварање јасне културне политике, локалне или националне, као и неумитност чињенице да највећи национални музеји за млађе генерације готово и да не постоје, довољни су разлози да се једном заиста и деси то – да музеји најпре „умру“ ,како би се „родили“ нови.

Стеван Мартиновић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/da-bi-muzej-vaskrsao-najpre-mora-da-umre/