DEEP PURPLE – WHOOSH (analiza dela)

Nemam tako moćne prijatelje poput Angele Merkel, ali zahvaljujući malim i običnim ljudima, konačno, posle mesec dana nakon izlaska, dodjoh u posed vinila Deep Purple „Whoosh“, iz nama inostrane prijateljske zemlje.

Naravno da sam album preko najsavremenijih ovovremenskih audio vizuelnih čuda čuo odmah po izlasku istog, ali analognom tipu poput mene, ovakvi dogadjaji i dalje bude posebne emocije kada se gramofonska ploča drži u ruci, a onaj miris izmedju korica uvek vraća sećanja na protekla vremena, daje posebnu patinu samog procurelog sećanja…

Album je uradjen u fulu. Dve long plej ploče, dvd, od toga deo je koncertni, a drugi u formi razgovora basiste Rogera Glovera sa producentom Bob Ezrinom. Sam projekat ima par pesama koje mirišu na hitove, ali je nesporno da je album samo nastavak prethodnog „Infiniti“. Pre svega mislim na song „Throw my bones“ koji otvara album.

Prava noseća pesma koja u svim momentima apsolutno grize u smislu najboljih momenata grupe, moćna i jaka, kako ritmički, tako i vokalano. Što bi se reklo „kao nekada“. Song je savremeno uradjen, ali malo me podseća kao da je izmetnut sa albuma Perfect strangers, odnosno kao da je sa istog nadoradjen. I to u apsolutno pozitivnom smislu, jer je navedeni album jedan od nesporno „jačih“ koji su obeležili istorijat grupe. Inače, sam album govori da su purpurne dubine još žive i da, nesporno u zamaklim godinama, još uvek imaju šta da kažu, a da se ne ponove.

To treba i te kako poštovati, jer vidim da je u zadnje vreme lagano postalo trend da iskusni stvaraoci, kada nemaju šta novo da ponude, a još bi da budu koliko toliko aktuelni, produciraju svoje stare radove, dajući im novi okvir, ali ne nudivši ništa novo, nego samo ozvučenije i prihvatljivije za savremeno doba, nego što je nekad bilo, sirovo i teško, ali im je baš taj jednostavan i sirov zvuk davao na značaju i posebnosti. Slede „Drop the Weapon“ i „We are all the same in the dark“, u klasičnom maniru izvodjenja grupe. „Nothing at all“ veoma melodična pesma, gde klavijature dolaze do izražaja, više nego pristojan refren i odlično otpevana, takodje daje draž albumu.

No, prava rokerska pesma tek sledi oličena u „No need to shout“, kratka brza, jednostavna stvar, ali ima ritam, pitka, klavijature su ispratile rifove gitare, ne izlazeći u prvi plan. Već sledeća numera, „Step by step“ je nošena razvejanim zvucima klavijatura, mešajući sintisajzere i orgulje. A onda pravi mali rockenrol dragulj „What the what“, smena gitarskog sola i klavira, stvorena za ples, prijanja za uho, lako prepoznatljiva, u klasičnom rok maniru i završena.

Još jedna raspevana i rasvirana numera oličena je u “ The long way round“, gde pored klavijatura i blagog nosećeg sola, do izražaja dolazi i ritam sekcija, odnosno bubnjevi, koji u jednom delu numere iskaču u prvi plan. Ne znam pravu snagu meseca, ali „The power of the moon“ deluje mi melanholično, nekako previše tužno, razvodnjeno. Snovi, snaga, plima, sve uz obalu, mirno i tiho. Gotovo beznadežno. „Remission posible“ je kratki instrumental u kome apolutni primat imaju klavijature. „Man alive“ rasvirana numera iz svih mogućih oružja, ležerna, ali ispunjena.

Ne upuštajući se u to da li će čovek preživeti na ovoj planeti, posle svega što je istoj uradio, da li se može vratiti majci prirodi ili ne, meni deluje jako osamljeno i letargično. E, a onda dolazi na red još jedan instrumental „And adress“. Izvrsno odsvirana numera, podseća me na rane radove Deep Purpla, naravno iskliznula je sa albuma „Shades of Deep Purple“ iz davne 1968. godine, njihovog debi albuma, samo upakovana u novom aranžmanu i u sjajno odradjenoj produkciji u skladu sa novim vremenom.

No, definitivno numera koja ostavlja nadu čovečanstvu je numera koja zatvara album „Dancing in my sleep“. Taj ples u snu, oživljava našeg čoveka, daje mu osećaj života, nadživeo je sebe sama kroz sve traumatične situacije u koje je sebe i dovodio. Uvek svojom krivicom. Ali taj osećaj letenja budi nadu u opstanak života, pobedu i gordost.

Završna numera kao da kaže „Radujmo se, ipak smo živi.“ Gilan, Glover, Pejs, Morse i Eri, objavili su jednu savremenu ploču, muzički uobličenu za nastupajuće novo vreme, sa prihvatljivim tekstovima koji oslikavaju današnjicu. Sumornu i tešku, ali našu zajedničku svima što mile po ovoj planeti. Album ne donosi previše inovativnosti u radu grupe, ali daje jednu bogatu lepezu zvukova klasičnog hard roka, tekstove koji boje današnjicu, mada ne vidim nekog posebnog pomaka u oličenju čovečnosti od kraja šezdesetih do sada.

Uvek neka muka, borba za budućnost u ekskluzivnoj najavi novih patnji i ratova, a sve u slavu mira.Razaranja koja ne miruju, ratne video igrice kojim se truju naraštaji od malena, ujedno se učeći sve jačoj i neprimerenijoj agresivnosti, kako bi ojačali svoj mentalitet i bili spremni da u bliskoj budućnosti budu jeftina najamna radna snaga svetskih korporacija, a sve u blagodet Svevišnjeg i onih koji ih predstavljaju. Preživeti svakako, ali uz koju cenu. To „Whoosh“ ne nudi, obeležava status kvo, uz oprez da uvek može biti gore, da sami odgovaramo za svoje i postupke i ustupke. O, da. ups….Nećemo saznati da li je to bilo samo šištanje ili je praćeno uz zvuk biča. Fijuk ili ti whoosh!
Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/deep-purple-whoosh-analiza-dela/

1 comment

  1. Lepo je videti da i dalje u javnom diskursu ima ljudi koji umeju lepo i sadržajno da pišu. Ovakvi prikazi takođe prizivaju stara dobra veremna – u kojima su pismenost i otmen stil predstavljali nezaobilazan uslov za javno iznošenje stavova, ili učešće u raspravi. Nažalost, kao i vinilni „nosači zvuka“, ove osobine postaju antikvarna vrednost.

    Imponuje i to što je autor ovog teksta moj školski drug.

    Vladimir Đurđević

Komentari su onemogućeni.