DOUG MACLEOD – Nema povratka kući (No road back home)

Davno je jedan bluz muzičar, starog akustičarskog kova, ostavio mladjim naraštajima dve
mudre misli: da nikada ne sviraju notu u koju ne veruju i ne pišu i ne pevaju o onome o čemu
ne znaju. Neznanje je opasnije od bilo koga oružja, sem, možda, od istančane ljudske gluposti.
Niušta verovati je manje bolno nego verovati u sve, ali se svejedno svodi na isto. Igra reči samo
preklapa sopstvene misli, osim kada su one izražene u nizu beskonačnih pogrešnih odluka
pretočenih u inaćenje samog donosioca iste. Nikada ne dozvolite da posle prve greške odmah
učinite drugu, ne budite propali kockar koji pokušava da se "vadi".

Izuzetno bluz ostvarenje muzičara Dag MakLauda (Doug MacLeod) iz 1984. godine, album No
road back home (Nema povratka kući) ocenjen je kao jedan od odličnih bluz albuma. Sličnost sa
B.B. Kingom možda postoji u načinu sviranja odredjenih deonica, ali Dag u svakoj pesmi ima
posebnu priču koju svira na sebi sopstveni način. Jetko i hirovito, a opet nekako pristupačno
svima. On stvara pričajući i priča stvarajući i ostavljajući muziku iza sebe. Pregršt gorkih ukusa i
nema sladostrašća kod njega. On peva o istini, a ona je prisutna već na samom otvaranju albuma,
kada u pesmi Ja sam na dnu ( I m down), peva o tome da je ponovo pao na samo dno, da
pokušava da nastavi svoj put ali da je većina njegovih osećanja nestala, da toliko puteva ima pred
njim, ali da nijedan ne vodi kući, ne vodi u oazu doma njegovog. Da prijatelji prolaze pored
njega, da ga ne poznaju, a da on i dalje nešto pokušava da napravi od svog života, ali da mu to ne
polazi za rukom, pa se pita da li i djavo nekada zaplače. Možda kada uzme još jednu dušu pod
svoje okrilje i lucidni zagrljaj, ali od sreće.

Ceo album odiše nekom nežnom prijatnošću, električna gitara potkovana prijatnim tonovima
klavira, zvuci su očitani dubokim basovima i suptilnim ritmom, prate kompletan album. Za
razliku od Tom Vejtsa kod koga u numerama preovladava gotovo isključivo klavir, kod Daga je
to gitara i mnogo jasniji vokal. On prosto cedi zvuke koji se slivaju u vaše uvo i dušu. Ne morate
znati ni reč engleskog jezika, svu tu tugu i memlu od života o kojoj Dag peva, lako ćete
razumeti. Taj neprobojni filing izmedju vas i muzičara vrlo brzo se stvori. A izmedju svega stoji
priča, stoji dogadjaj u prošlosti o kojoj peva, sanja ili želi da zaboravi isti.

U numeri Nightbird (Noćna ptica) Dag se pita da li je mesečina samo plamen za sećanje noćne
ptice, jer on zna da će ista otići, odlepršati i napustiti dečaka koga je naučila da leti. To letenje
svako od nas nosi duboko prikriveno u sebi, ali ga mnogi nikada ne aktiviraju, što zbog straha,
što zbog sopstvene lenjosti i nezainteresovanosti da izbace ono najbolje u sebi. Da, mesečina je
samo plamen za čovekova sećanja. I osećanja.

U pesmi The long black train ( Dugi crni voz) Dag nijansira muziku kroz izvanredan tekst. Peva
o dugačkom crnom vozu koji se kotrlja niz svoje šine, a okolo prolazi život, prolaze dani,

nestaju male ljudske priče, a svaka suprotnost novu radja. Kaže, za svaku rodjenu bebu neko
umire, za svaku izrečenu istinu neko slaže, za svakog ko odustane, neko se trudi, i tako u krug, u
nedogled. I nema te čarolije koja će zaustaviti voz života. Ali nema ni te nade koja će biti
srušena pod kotačima istog. Da nema zla, možda ne bi bilo ni dobrog.

Najbrža numera na albumu, You are gonna get what you desereve (Dobićete ono što
zaslužujete), najbliža je klasičnom rokenrolu, ali sa veoma otmeno umetnutim dozama bluza,
pokazuje da ovaj vrsni muzičar može svirati sve, pravi čarobnjak na gitari, nošen tvrdjim ritmom
i finim brzim deonicama klavira. U tih par minuta rokenrola ogleda se sva grandioznost
muziciranja Daga.

Dag je izdao preko trideset solo albuma i desetak sa drugim muzičarima. U kasnijem periodu
svoga stvaralaštva opredelio se više za akustičarski bluz. Ne kažem da je pogrešio, nemam prava
na to, ali se meni svideo njegov prvi projekat. Došao je onako, tiho, sporo, bez žurbe i ostavio i
te kako veliki trag. Ali, Dag se držao gore pomenutog saveta, nije svirao ono u šta ne veruje, niti
je pevao o stvarima koje ne razume, a još manje ne zna. Nije bio sebičan, delio je sa drugima tu
svoju moć lepršavog sviranja bluza na koncertima koje još uvek održava, a evo ga punih 75
godina stoji iza njega. I još nešto, Bluz fondacija (The blues foundation) ga je nominovala za
akustičarskog bluz umetnika 2022. godine. S toga, ne budite lenji, pronadjite i odslušajte
navedeni album, a topla preporuka da odslušate kako Dag svira i akustičarski bluz, možda
pronadjete sopstveni put koji vodi vašoj muzičkoj kući. Nikada se ne zna. Pozdrav.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/doug-macleod-nema-povratka-kuci-no-road-back-home/