DRAGOLJUB DJURIČIĆ (10.02.1953. – 15.03.2021.)

Strah me je. Sve češće pišem o umetnicima na onaj način na koji nikada nisam ni pomislio. S knedlom u grlu. Niko me ne tera to da radim. Nemam obavezu ni prema kome, ali ipak… Apokaliptično doba je ispred mene, ispred nas, a za one koji tiho odlaze, već im je iza ledja. Lagano, ali tiho, gasne život za životom. Ne, nikada se neću pomiriti da su ljudi brojke, samo niz rednih brojeva na crnom haljetku gospodje smrti. Zar je moguće da se ona nikada ne umori, nikada ne zastane, ode na počinak. Taj ogavni žetelac još jedan život je uzeo, skromno, bez najave, poigravši se sa ljudskim osećanjima, kao rulet sa očima izbezumljenog hazardera.

Otišao je Dragoljub Djuričić. Muzička gromada savršenog ritma, učitelj mnogih mladih naraštaja koji su želeli bar upola da budu tako muzički kreativni kao on. Bukvalno pod njegovom bubnjarskom palicom mnogi dečaci i devojčice zavoleli su poziv bubnjara, ne običnog, nego školovanog i isklesanog ispod stena, vizionar i čovek koji je odavno koračao ispred vremena, koje, i posle toliko godina, mu se nikada nije odužilo na način na koji zaslužuje.

S ponosom se sećam te daleke 1979. godine i kišne novembarske subotnje večeri kada je zajedno sa YU Grupom promovisao u mom gradu album „Samo napred…“. I danas čuvam taj autogram u navedenom albumu, kao muzički početak jednog vrhunskog bubnjara. Sad mi je krivo što sam polomljenu palicu koju mi je poklonio odavno izgubio. I tada se videlo da, iako mlad, ritam drži fantastično, da je svakako otkrovljenje i prava zamena za prethodnog bubnjara YU Grupe, Rašu Djelmaša.

Redjale su se posle i druge grupe u kojima je Dragoljub muzicirao. Ogroman, ali baš ogroman doprinos je dao grupi Leb i Sol, to što je on sa njima i snimio i prikazao na koncertima, graniči se sa neverovatnim stazama rok džeza kojima se uspinjao u muzičkoj umetnosti. Naravno da je mogao da svira bilo gde i sa bilo kim. Čovek izuzetnog sluha i još neverovatnijeg ritma ostavio je beleg u rokenrolu, zabavnoj muzici i džezu, kao nijedan bubnjar na ovim prostorima. Bio je majstor svog zanata, prefinjeni profesor svojim učenicima, namerno neću reći polaznicima njegove škole, ali čega god da se dohvatio radio je perfektno. Iz njegovog okrilja mnogi bubnjari su izašli, odnegovani, naučeni i pre svega, odškolovani u starom maniru,gde je krv, rad i znoj sve, gde se samo sa teškim radom stiže do vrhova. A on je bio na samom vrhu.

Saradjivao je i sa Zdravkom Čolićem, Djordjem Balaševićem, grupom „Kerber“, pisao muziku za teatar i slično. Magija njegovih bubnjarskih palica nikada nije prestala, tako da ni sada neće otići na počinak, jer ostaje trag borca, taj ritam pravdoljubivosti koje je mnoge uplašio sa nečistom savešću, njegovi bubnjari i on vrlo dobro znaju šta su sve prošli kroz taj ritam života.

Ritam smrti je zakoračio u predvorje Dragoljubovog sna, ali je njegov ritam ljubavi uvek nadjačao te nečastive zvuke i svojim dobrim vibracijama pokazao svima nama da je život neprestana borba u svom sivilu današnjice, da ljubav i nada nikada ne mogu izgubiti. Mogu zaćutati, skriti se u svom malenom staništu, ali da se vrlo brzo bude i kreću u novi boj. Bubnjevi im daju snagu.

Ne zaboravimo čoveka, ratnika i umetnika, ne smetimo s uma da život ima svoj ritam, nekada je lagan nekada brz, ali je svakako njegov deo. I to veliki. U ritmu poslednjih zvezda padalica, u ritmu prolećnih kiša što nam natapaju srca i velikoj nadi da si na nebeskim prostranstvima našao svoj mir, spavaj…

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/dragoljub-djuricic-10-02-1953-15-03-2021/

2 comments

    • Aleksandar on 16/03/2021 at 00:09

    Kako ni jedan političar ne ode na onaj svet?

    • Ivan on 15/03/2021 at 19:51

    Divan tekst. Laka mu zemlja.

Komentari su onemogućeni.