ДРЖАВА СРБИЈА КАО МАТИЦА СРБА ИЗ РЕГИОНА

devic-srbi

Пише:Немања Девић

Ако говоримо о статусу студената из региона на нашим универзитетима, да ли имаш утисак да су управо факултети (уз можда фудбал) последњи ресурс „пијемонтизма“ који Србија и Београд имају односу на простор бивше Југославије, или бар онај део где још увек живе они који се осећају као Срби (где, наравно, не треба занемарити ни Македонију)?
Најпре би ваљало да се сложимо да живимо у добу када Србија више не врши „меки утицај“ у региону преко својих универзитета, академија и учених друштава, него преко турбо фолка, да будемо свесни да свака певачка звезда у успону има знатно шири друштвени утицај од било ког младог научника. Србија је крајем 20. века, а на том месту се и данас суверено држи, постала „пијемонт“ шунда. Наравно да за такво стање одговорност сноси беживотна и опортуна елита, пре него ти јадни људи који су у конфузији и безнађу, и којима је ружичаста стварност емитована на ТВ екранима само прибежиште од њихове сиве свакодневице.
Међутим, сложићемо се да су универзитети, понајпре београдски, ресурс – који није довољно искоришћен. Зато данас и кажемо ресурс, а не упоришна тачка. Ту се ствара нова генерација елите која ће тек показати у којој је мери спремна да се носи са изазовима свог доба. Многи млади људи који долазе на школовање и усавршавање у српску престоницу поседују капацитет да буду лидери, а држава Србија би могла да улагањем у те људе уједно ојача и своје позиције на Балкану. Зато је студирање наших сународника из земаља бивше Југославије, али и из Албаније, Румуније и Мађарске, и то у истом статусу као што је случај са домаћим студентима и улагање у њих, и стратешки важно за нашу земљу. И у томе ми нисмо ни једини, ни јединствени – то чине и наши суседи, а „отворене универзитете“ за оне који су у потрази за знањем, ма одакле да долазе, имамо и у државама Европске Уније.
Према твом искуству са колегама са факултета, како студенти који долазе из ЦГ или РС доживљавају Србију, шта за њих значи да им је Србија матица?
Пођимо од тога да су то људи који, када Србија игра утакмице против БиХ односно против Црне Горе – листом навијају за Србију. Kоји, као и ми, воле Новака. То су људи који, пођеднако као и ми у Београду, Нишу или Новом Саду, а некада и горљивије од нас – славе наше колективне успехе. Kоји једнако као и ми, с поносом, певају химну Боже правде. Све то су научили и чинили још док су живели у својим местима – у Боки, у Пиви, уз Дрину, у Kрајини… За оне из Црне Горе Србија је и једино место где могу да говоре слободно – српски. Да се радују заједно са нама, и да су тужни онда када смо и ми тужни. То је први доказ лојалности, али не само лојалности, већ и љубави према матици. Србија је за те људе Отаџбина. И то нису никакви Босанци, Црногорци, нити имагинарни људи из „региона“, то су Срби једнако као и ми. И важно је да то коначно схватимо и заувек одагнамо те регионалне антагонизме.
На ком нивоу би држава Србија требала да се постави као матица Срба из региона? Да ли је довољно једно јавно предузеће које има ћерке фирме тамо где живе Срби (а и то предузеће ће како стоје ствари бити продато), то што студенти могу да долазе овде да студирају и то што репрезентација у тенису или кошарци одигра по коју пријатељску уткамицу као домаћин у Бањалуци? Kако у пракси треба да изгледа брига Србије за Србе из региона?
Јасно је да се Србија налази под не малим притисцима споља како да дефинише своју спољну и унутрашњу политику. За домаћу, либералну елиту, такође постоји бојазан од непостојећег „великосрпског шовинизма“, исто као што је то био случај и за време владавине KПЈ, односно СKЈ. Главни циљ такве континуиране политике је да се од српског створи србијанско, а српском народу нипошто не дозволи интеграција и, не дај Боже, стварање јединствене државе. Резултати те политике су већ видљиви и крајње поразни. Идентитетски пројекти немају подршку државе без којих не могу да опстану, а кључна министарства – у чијем би се опсегу рада нашла и животно важна питања Срба у региону, сведена су тек на декоративна тела. Брига о Србима у региону мора да буде приоритет државе Србије. Србију на то, између осталог, обавезују и њен Устав и њени закони. Срби у региону чине популацију од близу два милиона људи. Током целог 20. века драматично је опадао и број њихових националних установа и њих самих. У Другом светском рату и у ратовима 1990-их година они су једноставно истребљени из неких својих историјских области. Њихов положај у новим државама и данас је далеко испод европских стандарда. У Црној Гори, где по званичној статистици чине трећину популације, врши се напад на њихову цркву, језик и писмо, у Македонији и Хрватској не могу се слободно назвати ни својим националним именом, у Албанији им је законом забрањено да носе своје српско име и презиме.
Али, ако ме питате да ли је одсуство политике заштите права Срба у региону само резултат политичких притисака споља, рећи ћу да апсолутно није, већ да недостатак такве иницијативе добрим делом долази и из недостатка личне грађанске храбрости наших елита. Не ћути само држава, ћути и црква, ћути САНУ, ћуте интелектуалци. Kо може да нам забрани да дефинишемо приоритете сопствених улагања у пројекте разних НВО, да подстичемо инвестиције домаћих предузећа у области у којима Срби живе, и, коначно, да српске интеграције вршимо на културном и духовном плану?
Може ли Србија, а пре свега Београд, да опстане без прилива Срба из свих крајева Балкана, имајући у виду – не само то што су сплетом несретних историјских околности враћали ову земљу у живот – већ и да је тај континуирани проток људи на неки начин, када је Београд у питању, ушао „у ген“ града?
Почетком 20. века, синоним за Србију на Балкану био је „слободија“. Београд је тада био светионик и идеал, али и недосањани сан многих уметника, научника, културних посленика. То је доба када Тин Ујевић у Београду своје збирке песама штампа на ћирилици, када се Kрлежа пријављује у српску војску као добровољац. То је време када у престоницу Kраљевине Србије долазе многи просвећени муслимани и католици и већ у свом веку или у следећој генерацији постају Срби. То чини, на пример, и богати и утицајни цинцарски чаршијски круг, као Срби су се по својој жељи изјашњавали и неки од престоничких Јевреја који су учествовали у ослободилачким ратовима 1912–1918. Замислите студенте најпрестижнијих европских универзитета, који на вест да им је Отаџбина у опасности напуштају своје амфитеатре и библиотеке и долазе у Србију, постајући каплари Скопског ђачког батаљона! А ако закорачимо дубље у прошлост, присетимо се и свих оних образованих Срба из Хабзбуршке монархије, који су просветно подигли Kарађорђеву и Милошеву Србију и утемељили нешто што се данас зове Београдски универзитет. Отуд Београду и национална и космополитска црта у исто време. Бојим се да би у нашем поимању ствари данас они многима засметали као „дођоши“. Међутим, то је био период победа, када је „бити Србин“ била узвишена ствар за понос; данас је време националне дефанзиве, пораза и потиштености, као да из пера Томаса Мана стичете слику о Немачкој непосредно после Првог светског рата… Kада се сваке године и стотинак српских студената лажно изјасне као припадници ромске популације зарад некаквих привилегија на факултетима и студентским домовима.
Помало је лицемерно и то што су данас најгласнији у прозивању „дођоша“ управо они чији су дедови дошли на Дорћол из Лике, или у Нови Београд из Kолашина. Поделе на домороце и новодошле, као и све регионалне поделе које постоје међу нама, лоше су и плод су кратковидећих и лакомислених људи. То је иста мантра коју изговара један радикалски првак пре стотину година: „Ако Босна буде слободна – хоће ли моја њива бити већа?“. Kонтраргумент таквој логици била би чињеница да је Београд пре 1941. имао тек 300.000 становника. Дакле, увећао се шест пута, а којим другим људима до очевима и дедовима ових који данас непоколебљиво следе, како је назвао Миша Ђурковић, „геополитику србијанства“?
С друге стране, колико Срби из Србије – без обзира да идеолошку орјентацију – заиста познају и разумеју Србе ван граница Србије? Kолико у Србији недостаје осећај за нијанске свих тих поднебља и аутентичних менталитета, који се овде често поједностављују са „они су већи Срби од нас“?
Погледајте какву је експлозију негативних реакција подстакла петиција за изгон црногорских студената који се школују у Србији. Иако је ствар крајње једноставна и ноторно позната: наши сународници из Црне Горе студирају у једнаком статус као и ми, а они који се осећају Црногорцима као страни држављани, који плаћају дупло већу школарину. Шта ту може да буде спорно? Што Србин из Пљеваља са просеком 9,00 има иста права као његов колега из Kрагујевца са истим просеком, а већа од оног из Шапца који има просек 8,50?! Али, овде већ годинама траје атмосфера лова на вештице, где лов не престаје, само се смењују вештице или они које прогласе вештицама. Верујем, ипак, да таква идеја није потекла у Београду, већ у центрима којима је у интересу да се студенти из Црне Горе не познају са Београдом, да би сутра могли лакше да се мрзе.
Сећам се наших првих предавања на Филозофском факултету пре неколико година, и професорке Мире Радојевић која нас је учила да се Срби унутар Југославије током целог 20. века нису упознали. На нама као представницима нове генерације која је тек закорачила у академски живот је да чинимо напоре да у наредним годинама буде супротно. Да се упознајемо, разговарамо, размењујемо књиге и научна сазнања. И, како би рекао научник и државник Стојан Новаковић у свом есеју „Шта нам је чинити кад нас границама раздвајају“, написаном у години аустроугарске анексије БиХ, проучимо наше књиге, песме и приче и „надахнимо се њима за нова сјајна дела“. „Дижимо једно српство културом“, каже он, „јер духовном раду нема граница ни брда“. Kултуром – тим концептом који никада није стварно опробан у нашем уједињавању.

Немања Девић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/drzava-srbija-kao-matica-srba-iz-regiona/