ЏИМ МОРИСОН-ПЕСНИК УСНУЛОГ БОЛА

Kроз свемирски купе звецкају векови, пролазе године, дани… Нижу се кроз блештавило звезданих тренутака сатканих у вишеминутном ишчекивању новонастајућих потеза кичицом на замрљаном платну човековог поноса.

Не мора стајати његов потпис испод рада који показује непознатом сазвежђу, знаће се његов цртеж и рукопис и без тога. То је шум претказања у очима надахнутог ветра који реже све пред собом, а онда тихо зацвили, као стари једрењаци када лутају по магловитом беспућу сивих таласа.

Та поражавајућа јека оставља укус одлепршалих времена, дозива вукове самотњаке, а онда утоне у сабласни пир јадиковки људског лутања.Вечита луталица и бунтовник, сада само прах на овоземаљском уснулом листу, а опет, громада, светионик који исијава у далеким обрисима непрепознатљивих предела.

Џим Морисон, поета, складатељ, миротворац, вокални интерпретатор својих мисли и вођа музичког састава Дорс. Да ли је отворио баш свака врата која је желео, не знам, али је као поета у многа срца ушао, својим текстом, вокалом и музиком.

Сваки његов стих је певљив, двосмислен, претказујући, а опет недоречен, као замах јесењег ветра пред кишу. У његовим речима преовлађује сутон, нежна бол и несазната радост. Од свог кратког живота направио је утопију људског надања, стремљења ка далеким облацима само за њега посутим по небеском тепиху. Та скривена чежња да буде вољен носила га је кроз то мало живота што му је Стваралац судбина понудио.

Он је пристао на тај пут, пут песника, трновитим стазама рокенрола и препознатљивог речника за касне шездесете, нећу рећи и за ране седамдесете, јер га је на почетку истих, живот већ склонио са свог неприкосновеног пописа такмаца.

Разуздане мисли и начин живота, на сталној ивици пркоса свима и свачему, једног од најталентованијих песника прошлог века, нису му дозволили да његов таленат буде преточен
кроз искуство година које су му одузете у неправичној расподели живљења, његово смакнуће као поете теже пада него одлазак на вечни починак као човека. Био је ратникмеког срца и тврдих мисли, истанчаног гласа који је исти претварао у поклич рањеног вука, без чопора и без сапутника. Само тишина и лажни, привидни мир среће…

Џим је био рокер, душом и мислима, тело је било само показатељ онога чиме је желео да се бави, али дубоко у себи, а то скривају његови стихови, сигуран сам да је желео да буде писац. Његове молитве су тек тихи вапај за свим оним страницама које није стигао да испише, тек слуђени шапат за песме које никада нису угледале светлост дана, но су остале заробљене на колосцима са којих се нигде не одлази. Горки укус са страница неисписане прозе, оставио га је у предворју вечитог талента опхрваног пороцима тадашњег миљеа.

Та бунтовна реч и још јачанеисказана мисао, притискали су га свих оних неколико година славе док је стварао антологијске албуме са својим пријатељима из групе Дорс. Његова лутања лако се читају између урезаних стихова путовања по неистраженим животним пределима. Без колора, нежности и утехе, само мрвица живота у односу на похлепност људског стремљења ка остацима ломног живота.

Џим је опет корачао, разбојнички сигурно, мушки храбро, али дубоко у себи је знао да је још усамљени дечак на непознатом друму, плашљив и крхк, али са жељом да иде даље, по сваку цену, по сваку успомену што је пригрлио кроз оно мало живота што је накупио, и оно много душе чиме је награђен. А пут далек и пепељаст, вијугав и запуштен, за великог дечака остао је мистерија никада не откривена.

Да, био је краљ гуштера, усамљени борац против лицемерног и конзервативног друштва, пробијао се као личност са харизмом у жељи да остави пробуђену наду на свим оним острвима љубави где он није стигао. Никада. Мада, када боље размислим, питање је да ли је и желео да буде на њима, када већ нису могли да га схвате и прихвате, његов одлазак у вечни смирај је само делић трептаја на лексикону рок песника и малена цртица о великом таленту неисказаном до краја.

Спавај Џиме, твоја уснулост на некој непознатој звезди, одисаће искром правог свитуљка искрене љубави према животу и том ветру на којем ћуте сви они твоји стихови неисписани и сагорели на угарку мржње оних којима никада ниси био по вољи. А ниси ни требао. Ипак си ти краљ, не само гуштера, но и стиха иза којег стоји вечност неумитног предања о неисписаном људском болу и патњи.

Миодраг Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/dzim-morison-pesnik-usnulog-bola/