EPITAF ĐORĐU BALAŠEVIĆU

Bio je vihor medju usnulim snežnim pahuljama, bio je bura kroz nanizano klasje ravne Panonije, bio je neukrotivi mornar na plavim talasima nemirnog mora i tihi prorok medju sazveždjima istkanim na nebeskom svodu. Bio je lelek na usnama ljubavi i nežna bol u srcima neshvaćenih ljubavnika.

Bio je živa rana mnogih kojih je svojom britkom rečju kao mačem sekao i ukazivao gde nas vode nepromišljene misli i još teža dela, daleko od Boga, daleko od ljudi, blizu propasti i na početku kraja. Imao je svoj stav, možda ne uvek ispravan, pogrešan do bola, ali bio je njegov. I kada je grešio radio je to sa nekom mirnoćom i smeškom koji opija resko, brzo, a kada dodje do otrežnjenja onda boli glava.

Teške misli, laka muzika, takt, kao dodir svile,a stihovi razarajući, upozoravajući. Mnogi i dan danas peku. Nije lako razabrati da li je jači ljubavni stih ostavljenog paora sa srcem većim od mostova što spajaju obale njegovog rodnog grada, ili testamentalni politički zapis oronulog junaka izviždanog od svojih rasutih saboraca diljem dunavskog toka i uliva u velike moćne tvorevine što voda nosi. Djordje Balašević, kantautor prepoznatljivog stila, od kraja sedamdesetih do ovih dana pretvorenih u pakao pošasti koja lagano nosi sve pred sobom, ne prašta, ne bira, već samo sumira svoje žrtve i priziva ih bez molitve, bez žara i strasti, ali sigurno vlada.

Novi jahač apokalipse, raskalašan, nepredvidljiv i neukrotiv došao je po svoje žrtve, nanizao ih, probrao ih i pozvao na svoju crnu svetkovinu. Biti veliki, a tako beznadežan pred silom zla, biti misaono prepoznatljiv kroz prelepi stih i biti nemoćan nadživeti neprepoznatljivog neprijatelja, to je zli usud bez presedana na ovozemaljskim prostorima. Kako je teško biti nemoćan.

Djordje Balašević je četrdesetak godina stvarao, muzički se saživeo sa stihovima koje su tekli lako, snažno, moćno umirujuće i upozoravajuće. Bio je pesnik prošlosti i avangarda budućnosti, no sadašnjost mu je uvek teško padala, tu se malo teže snalazio, nije uvek razumeo ni on, a ni oni sa kojima je zidao te Panonske kule, koliko malo čoveku treba za sreću.

Za ljubav još manje. Samo treptaj oka, dodir prstiju i blaga reč. Da, to je ljubav u čoveku, oko njega i ispred njega. To je plamičak koji isijava iz oka zaljubljenog bića i ugarak koji gasne u tmini. I onda mrak. Opet. Povremeno se upali nebo, zažare se zvezde kroz stih i nemi poklič nošen vetrom dodirne kroz bljesak munje dubinu duše i raspali navedeni ugarak.

On ogoreva tiho, ali dugo. Njegov dim se raznese kroz tople leje ljubavi i traje koliko traje. Koliko svevišnji dozvoli i usliši molitve za život, sreću, zdravlje i
ljubav. Balašević je bio pesnik ljubavi, svirac sa zvezdama u očima, sanjar sa prkosom i čovek sa dubokim tragovima u muzici neodsviranog bluza. A mogao je još…

Miodrag Marković

foto skrinšot

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/epitaf-djordju-balasevicu/

1 comment

    • Neko iz mase on 19/02/2021 at 20:23

    Svaka cast na tekstu.

    Jedan od retkih koji je imao m**a da kaze javno i inspirise druge protiv svih diktatora i zlostavljaca.

    Zivece vecno, zivece slobodno

Komentari su onemogućeni.