(ФОТО) ТРИ ПРИЧЕ О ОПЛЕНЦУ

Прва
Везана за детињство, за дане безбрижности и дечјег поимања стварности – Опленачка берба, проведена са родитељима, запамћена по шећерним пенама, лицидерским срцима, некој великој цркви и причи о нашим краљевима и великом Вожду, Црном Георгију…потпуно ушушкана, заштићена родитељском бригом и љубављу у том шаренилу мириса, укуса и даха прошлости, који дечји ум још не сагледава, осим као још једну лепу бајку.

Друга
Деведесетих година, док је још племенити Принц Томислав овде обитавао, црквени хор је угошћен ручком и принчевим топлим присуством и разговором. Седела сам за столом преко пута овог великог човека, аристократе и Србина најбољег порекла и слушала сваку реч, помало и питала. Из тих светлих очију, из тог благог осмеха и посебне врсте смирености која је обавијала целу просторију опленачког летњиковца, научила сам много више о свему што је ова породица, нарочито он, доживела, боље од свега прочитаног, одгледаног и спознатог историјски, иако реч о томе није изговорена. Принц који достојанствено поднесе , по прогону, дане физикалисања по прекоморским и иним земљама, муку, беду и сиромаштво, клевете и Богоодступништво своје земље, опрости све и потом се први врати у њу, не би ли је, макар делом, својим присуством што пре вратио из црвених безбожних дана, снисходећи свему што га је овде дочекало, остаће ми једна од најсветлијих тачака, као једини начин борбе против примитивизма и незнања –
прихватање воље Божје и изнад свега опроштај, опроштај свима, јер ,,не знају шта чине…“.

Трећа
Фото – на црвеном тепиху
После овог догађаја 2013., била сам дужна да поднесем цео извештај, уз све фотографије, мојој покојној баки Милки, која је као девојка остала без свог Краља, цео живот чекајући његов повратак и чувајући као највеће благо поклон – кубуру – знак захвалности нашој породици добијен од Краља Петра Првог, његовог деде у време његовог тајног егзила у Крајини, као највећу породичну драгоценост, поред нешто књига, сребрнине и порцелана старог преко 200 година, пренетог у егзодусу у мајку Србију. Њена велика и доживотна оданост Монархији потицала је, сада мислим, годину дана по њеном упокојењу, највише управо од велике љубави према „деда Пери“ – „Старом Краљу“ и можда, изнад свега, њене љубави према Светој лози Немањића, Светом Сави и Христу, кога је целим својим животом и смирено сведочила, помињући често свог катехету (вероучитеља), своје активно учешће у градском црквеном хору Глине (Крајина – Банија), у тим предкомунистичким временима и разне догађаје и људе о којима би се роман могао написати – сва страдања великих умова и душа тог времена, искључиво због оданости Христу и Православљу. Глински мученици, њих преко 1300, заклани ножевима у својој цркви 30. јула године 1941., међу којима и комплетан мушки део њеног матурског одељења, обележили су потпуно њен живот. Али, мржња никад није ушла у њено срце, постојало је само бескрајно сажаљење и прихватање воље Божје. И бескрајна оданост вери и отачаству. Тада ми је рекла, тихо, са неком смиреном радошћу – „Е сада, када се краљ вратио и моја унука му је певала дочек…сада могу мирно да умрем…“. Вјечнаја памјат, поред поменутих зато и мојој баки, великој хришћанки, као и свим бакама које су на нас пренеле дубоки печат чистог светосавског Православља.
Фотографија – на Опленцу, улазимо у цркву Св. Георгија Победоносца да прођемо дворски протокол и певамо Свету Литургију и опело члановима краљевске породице чији су посмртни остаци претходно допремљени – Краљу Петру II Карађорђевићу, Краљици Марији Карађорђевић, Краљици Александри Карађорђевић и Принцу Андреју Карађорђевићу. На сахрани су била присутна два председника држава, два председника влада држава, три монарха, шеснаест принчева или принцеза (из иностранства), представници краљевских породица Грчке, Велике Британије, Јордана, Јапана, Кувајта, Бугарске, Румуније, Аустрије, Бахреина, Лихтенштајна, Бадена и др, као и представник Московске патријаршије. У саслужењу је, поред више митрополита и епископа, био присутан и архимандрит Хиландара Методије. Дворски протокол је био врло стриктан, тако да су служби унутар храма могли да присуствују, осим наведених државника, чланова краљевских кућа, још само ми – певачи. Хором из Тополе и нама придруженим певачима из С.Паланке дириговала је проф.Марија Ракоњац, као што сам и раније наводила.

А данас, на овим данима бербе, гледајући у овај храм поново, чекам и наредну причу, неку четврту, сасвим другачију, стојећи испред њега мало зачуђено, мало носталгично, а изнад свега испуњено, упркос или можда баш због свих наших страдања – баш онако како ме је бака и научила

Текст и фото Наташа Миљевић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/foto-tri-price-o-oplencu/