GOSPODAR GREHA Analiza romana Siniše Kovačevića

Povodom novog romana Siniše Kovačevića, koji je isti stavio u centar izmišljene zemlje
i manastira, okružen ovekovečenim prijateljima i neprijateljima, opisujući svet uglavnom
onakvima kakav jeste, znači poročan, prevrtljiv, neiskren, ali sa iskricama dobrote u
svima nama, oslikava se svet onakav kakav jeste od nastanka i zapisanog pamćenja.Svi smo mi grešni, na ovaj ili onaj način, samo su nam gresi različiti, duboko uronjeni u
naše sudbine. Roman govori o tome da nema bezgrešnog bića koje je hodalo po
majčici zemlji, da su i oni, koji bi po nekom defoltu trebali biti pošteni i za primer, odavno
zaglibljeni u svojoj varijanti greha. I oprosta. I iskupa. Ako je to ikako moguće.
Takodje govori o, kako malim svakodnevnim prevarama i lažima, tako i onim izuzetnim,
što bi se reklo vrhunskim obmanama. I to traje. Koliko dugo može trajati jedan život,
jedan pogled na svet, jedan lutajući život koji traži odgovor o svom postojanju, a koji
uvek izmiče, vešto satkan u lokalnim prevarama i neoprostivim grehovima. Biti mlad,
krepak i biti genije u svom poslu, u romanu je reč o slikaru koji vremenom postaje
svestan svog izuzetnog umeća, ali postaje i žrtva sulude ljubomore, razvrata i svega
onoga što život može da kreira, da prevari, otpusti i da zaboravi.
Da li je Siniša opozicioni pisac? Ne, on je tipičan srpski pisac, a to što su srbi kao narod
u opoziciji samom sebi, to je drugo pitanje. Znam, trebalo bi biti prvo pitanje, ali tako je
kako je. Biti lišen svakog greha je misaona utopija, baš kao i iste skupiti na jedno mesto
i kao u Pandorinoj kutiji čuvati ih. Pitanje je od koga i za koga.
Sublimirati sve grehove u jednog čoveka ili grad, jedan objekat ili zemlju, utemeljiti ih za
vek vekovma u dušu smrtnika ili onog ko može ili sme, da ih nosi, je oduvek bilo
nemoguća misija. Isto je i sa poštenjem ili, nazovi pravdom. Ta relavitizacija pojmova
svojstvena je ljudskom biću. Sve je crno ili belo. A život je koloričan. Nikada i nikome
nije odštampan u sivilu, niti u spektru sunca.  I nema dobitnika i gubitnika. Samo čadjav
prikaz na žutom koloru.
Skupiti svu blagost sveta u jednu osobu, ili zlo sabiti u centar bola, takodje je
neostvarljivo. Sva ta sreća i bol, dobro i tuga, produkt su samog ljudskog bića, njegovog
stvaranja, življenja i odlaska u večnu tminu. I nema te vatre koja bi taj mrak osvetlila, niti
tog potopa koji bi zgasnuo tu poslednju luč čovekovog života. I nade. Isto je to, jer do
god živi čovek se nada, ali i strepi. Raduje se i plače, voli i nariče. Sve to tihuje u njemu,
od prvog dana kada je progledao, do trenutka kada mu tudja ruka sklopi oči.

A izmedju je – život! Sablasan, srećan, bolan i, dakako, poročan. Od misli, do
pokušanog ili učinjenog dela. Od kako svet ima pamćenje greh postoji. Od Kaina na
ovamo, greh tavori i čeka priliku, da vaskrsne iz zaborava zla, da ovekoveči sebe kroz
naša nedela. A njih ima. Uvek. Stvar je u tome hoćemo li to priznati ili ne.
Priča o nekoj nestvarnoj zemlji i manastiru gde se skuplja i slaže greh, svakako nije
nova, ali motiv jeste. Poruka pisca je, a lično me nije briga ako opovrgne, da ne treba
bežati od sopstvene odgovornosti, niti greha, sopstvenog dara za izlivom mržnje prema
svima i svakome, pa i prema samom sebi, jer čovek uvek može da plati cenu svog zla,
da unovči svoj koren nitkovosti i ogrezne u lažnom komfornitetu blagostanja svog doma
i porodice. Sa dobrotom je drugačija stvar. Ona nema taj zalog mira i spokoja, pogotovo
ako je iskrena i od srca data. U dobroti se čovek ne ogleda, jer uvek ima i onih koji će,
naspram njegove dobrote i sreće, reći "jeste, ali"… E, to ALI ima moć opovrgbe istine,
da se da razmišljati zašto je neko nekome dobra učinio, odnosno šta se krije iza tog
čina, jer što bi neko nekome dobra dao.
Kada je greh u pitanju, to se pitanje ne postavlja, odgovor je dat da je to nešto
normalno. U svom nenormalitetu odavno smo postali, ne samo bezosećajni, već i
bezlični. A što se licemerja tiče, tek je to živopisna grana laži i obmana, umetnički
satkana do neprepoznatljivosti.
Pisac ističe želju za nagonom slobode, skidanjem tih nevidljivih okova sa tela ubogih i
misaono obespravljenih. Koliko god se trudili da sve nesreće, boli i grehove upijemo
samo u svoje telo i dušu, taj imaginarni otkos smrti uvek leluja iznad nas. Uvek je
postojan, iako je prevrtljiv i slatkorečljiv. A reč je reč. Bez obzira da li je sa usana
krenula kao vapaj nad bezdanom ili kao prkosni krik ratnika na samrti. I ona je u grehu.
Puna neostvarljivih obećanja, ali daje nadu i lažnu veru u dolazeći boljitak. Što ne znači
da će čovek i srećniji biti ako je bogat, moćan i stamen. U današnje vreme i zdrav. Vidi,
okasnele pameti kada je zdravlje u pitanju. Uvek, nekako dodje na kraju, kada čovek
već zadje u neke godine i kada mu je manje više svejedno, a ne bi trebalo da mu bude
nikada. Taj glupi otpis smislili su oni što žele da vladaju tim isti ranjenim i raspamećenim
ljudskim bićem, kroz veru, rat i naravno, Greh.
Biti grešan, ćudljiv, prek i ljut, nikada zadovoljan samim sobom i ne dozvoliti sebi užitak
u već ostvarenom, a težiti ka boljem, lucidnijem i opterećenijem (čitaj odgovornijem)
životu, ali ne miriti se sa postojećim stanjem, biti hrabar, ali ne i lud, dozvati se pameti
na vreme i ne dozvoliti bilo kome da budeš okidač mržnje zla, e to je taj uskraćeni
legitimitet provučen kroz redove nagomilanog greha skupljača ljudskih zagadjenih duša
u knjizi Siniše Kovačevića.
Ali, Gospodar greha nikada ne miruje. Uvek nalazi nove duše koje će mu služiti, a opet
njima omogućava da veruju da su oni gospodari života i smrti drugih potčinjenih.
To verovanje toliko ide daleko da zaista i poveruju u svoju ispraznu moć i jačinu svoga
htenja, ali ono što je najgore u tome je da pomisle, ne da su samo pametni, nego da su
najpametniji od svih,  da njihov um je oličenje božlje perfekcije, a da nema njih, teško bi
i sveta bilo, za države da ne pominjem. Naravno da kada prodje njihovo vreme, a ničija
gorela do zore nije, posipaju se pepelom, dok njihova sprdačina sa pokajanjem ide od
toga da " nisu baš tako mislili, kao što su rekli", "da nisu hteli da se se to tako desi, jer
su imali više intererese i ciljeve, da su uvek neki drugi, uključujući i sam nerazumni
narod, pokvarili poštene namere" do " Bog je tako hteo". Ne, Gospod to tako nije
svakako želeo, narod nije iskušavan pred njim, do ti moćnici koji su imali želju da se
pretvore u ovozemaljske svece, a umislili su da su bili gospodari života i smrti. Ne svoje,

što svakako na to imaju pravo, nego na vladanje tudjim životima i osećanjima, što im
niko nikada ne može dati za pravo, a Gospod ponajmanje.
Gospodar greha je vrhunsko zlo koje u svima nama ima tu žišku protiv koje svi razumni
ljudi treba da se bore, da ga potiskuju u sebi i ne dozvole  nikada da ispliva na površinu
čovečljeg razuma. A pogotovo vlastitog dela. To se zove ljubav, bliskost sa drugim živim
bićima bez obzira na nivo svesti. To je večita borba izmedju zla i dobra u nama, gde se
trudimo da dobro trijumfuje. To je borba celog čovečanstva za dobrobit istog, koja do
sada nikada pobedila nije. Svedoci smo nikada više priča o blagostanju i ljubavi,
fantazije koja se graniči sa nezdravim umom, a toliko bola i patnje, iskonske ljudske
nesreće, tumara našim savremenim svetom.
A greh ćuti, siguran u sebe, svoja nova osvajanja, iščitane ljudske umove i razorene
duše, strpljivo čekajući nove skupljače njegovih perifernih delova, u nove manastire,
gradove, zemlje i ostala nepregledna ljudska prostranstva opustošena našim novim
pohlepama i savremenim dostignućima. On zna da izgubi tu i tamo neke nebitne bitke,
ali su zato ratovi njegovi. Slavodobitnik sa malo uloga, ali zato velikih obećanja, po
potrebi slatkorečljiv i olaki ponudjač enormnog bogatstva, naravno od drugih mučenika
uzetog, sa svojim bogatstvom zla, taj se ne kocka. I zato je on pravi gospodar greha.
Roman Gospodar Greha treba pročitati u dahu. Pisac sve vreme drži blagu tenziju, sa
povremenim ekcesnim izlivom nepočiteljstva, duboko, ali postepeno, ocrtavajući likove
u romanu, bez žurbe, trudeći se da u iz svakog iz njih pokuša da izvuče neku iskricu
dobrote. Taj nerazuman čin ljudske otupljenosti i ogrezlosti veoma je upečatljiv kod
monaha u manastiru gde se dešava radnja. Taj krešendo gluposti, ljudskog neznanja i
ispliva najgorih čovekovih lakoumnih delanja oslikan je na kraju romana kada nedužnog
slikara koji stvara neverovatno lepe freske, rulja, podbodena grlatim i besprizornim
vodjom, čereči do fizičkog uništenja, trudeći se da biće koje je svetlosnim godinama
udaljeno od njih eliminiše i zatre svaki trag njegovog postojanja. Ali rulja koja linčuje je
nevidljivim prstenom vezana za zlo koje im ispisuje nesvaćeni ljubavnik kome je razum
do te mere pomućen, da krivca traži u svim drugima, osim u sebi samom. Njegov govor
mržnje, pun nastrane strasti, ovaploćen je kroz njegov lažni poziv za utvrdjivanje istine i
ubijanje sotone. Naravno da je njegovo kasnije pokajanje, odobreno od lokalnog vodje
skupljača grehova, dovelo do pada celokupnog sistema prevare koja je trajala
godinama unazad. Na koncu, mladi slikar svoj večni sanak ugradjuje u manastir, ali tu
ostavlja i svoje telo i kosti. Netaknute.
Pokajanje, oprost ili beg, nikada neće utrnuti do te mere da se zagube u ponorima
vlastitog zla. Prosto da nema zla, teško bi bilo i dobrog, a u čoveku spava ta hladna
gordost okovana mitovima o lepoti i duševnosti samog sebe, uredno zaboravljajući da je
ocrtavanje zlatotiskom uvek umočeno u nečiju krv. Makar i sa par kapi iste.
Topla preporuka da se pročita zanimljiv roman, zamisli malo nad samim sobom i shvati
da lelek bez duše ne vodi nigde, do u utrobu novog zla. I tako u krug. Stolećima.
I na kraju, jedan citat iz romana, koji, po meni može vratiti nadu u ljudskost na ovoj
planeti:
" Veća je radost davanja od radosti primanja. Teže je onome koji prosi, svejedno šta,
bakarni novčić koji treba da sklizne na znojavu šaku ili padne u čanče, ili oproštaj. I
parče hleba i oproštaj namazani su osećanjem stida, gorki su, i zastaju u grlu. I komadi
tvrde ražane pogače i reči utehe i praštanja. Veliki je onaj koji prašta, ali je veći onaj koji
je smogao snage da prosi tih nekoliko spasonosnih reči, svestan svojih grešaka i nepočinstava, grehova i rizika da će se ponovo vratiti na mesto svoga sagrešenja ne
dobivši ništa od očekivanog. Veliki je onaj koji zna da oprosti a da taj oproštaj, grešku,
ali ni razloge praštanja, ne pomene nikada, nesvestan svoje posebnosti, daronosan i
blagosloven…"

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/gospodar-greha-analiza-romana-sinise-kovacevica/