ЈАСЕНИЧКИ ГРАДИЋ НА РЕКАМА И ЈЕЗЕРИМА-3. ДЕО-ПРИЧА О ЛОКВАЊИМА НА КУДРЕЧКОМ ЈЕЗЕРУ

Аутор – Наташа Миљевић, текст и фото 

Пре две године у ово време, у потрази за идеалним светлом и даном,

да бих испунила обећање људима који прате мој рад и снимила фотографије мистичних језерских локвања на сунцу, упутила сам се на наше језеро у јутарњим часовима, када фотографи обично лове оне косе сунчеве зраке који дају сваком призору неку посебну драж, као и при заласцима сунца. Кренула сам ка делу воде покривене овим божанственим цветом, када ме, са терасе куће надомак воде, позвао један фини женски глас. Угледала сам старију даму са сламнатим шеширом која ме је љубазно позвала да са њене терасе фотографишем оно што ме занима. „Имаћете много лепши поглед“ – рекла ми је. А онда сам чула и причу о пореклу локвања на Кудречком језеру.

Госпођа Смиља Мишић је живела у тој бајковитој кући на обали језера, а локвање – лотосе је посадио њен син Владимир, како би поглед са терасе за његове родитеље и све чланове породице када дођу у посету био што романтичнији. Лотоси ће цветати у више боја, како лето буде одмицало – бели, жути, пурпурни…подсећају можда више од свог осталог цвећа на речи преподобног аве Јустине о предукусу раја. Љубазно сам угошћена, иако потпуни незнанац за ову дивну даму и посебно почашћена причом о њеној дивној породици, мужу, синовима, снахама и унуцима, о њеном доласку у девојачким данима из Београда у Паланку љубави и брака ради, о њеним певачким данима у ,,Јасеничким бисерима“ и умећу плеса и рецитовања. Размениле смо певачка искуства и личне доживљаје неких жанрова. Време је брзо протицало у том разговору, а сунце се пело ка свом зениту, бацајући на локвање неко ново светло.

Била сам слушалац и потресне интерпретације песме ,,Бој на Морави“, која говори о трагедији из Балканских ратова, – о једном српском ратнику тек пристиглом на Крф по пробоју Солунског фронта. Текст ове песме, мени до тада непознате, посебно је драматичан и потресан као и свака истинита прича, носећи тежину догођеног и проживљеног. Спустиле смо се затим и до обале језера, како би госпођа Смиља погледала поново изблиза чаробне лотосе…и подсетила се…И договориле смо поновни сусрет. Видела сам је наредног лета још једном.

Када будете шетали тим делом језера, ви који сте домаћи, или се упутите у ове крајеве, сетите се госпође Смиље и ове приче, коју вероватно нисте знали. Вјечнаја памјат госпођи Смиљи која нас је недавно напустила, ходећи сада неким другим цветним пределима са својим супругом… и свим нашим јунацима страдалим за Веру и Отачаство које је толико волела и поштовала. А локвање…њих немојте брати. Они су попут језерских божура, косовских…цветни епитаф најбољима међу нама. А епитафи се само читају. И памте.

БОЈ НА МОРАВУ (у оригиналу наслов)

Српска војска на Крф пала,
под острво жагор бруји,
из облака киша лије,
узбуркано море хуји.
Под столетним мостом,
шатори се српски беле,
под њима се одмарају,
српске чете оживеле.
Шатори су тесна кућа,
ал’ за све има места,
згрчио се друг до друга,
те је тако топло свима.
Разговор се живо води,
на причу се прича ниже,
а досетке и пошалице,
једна другу бурно стиже.
Само један војник млади,
мутна ока, бледа лица,
ћути тужна невесела,
сред песама и пошалица.
А и њега задиркују
и са њим се свако шали:
„Дед олакшај срцу своме,
повери нам тајне твоје,
та ће прича лепа бити,
причај друже Радивоје!“
Радивоје махну руком:
„Испунићу вашу жељу,
ал’ ће и то краја бити
вашој шали и весељу.
Крвава је прича моја.
Tо је било после оног 
на Морави љутог боја.
Непријатељ беше јачи,
ми морамо даље ићи,
а ја реших на растанку
часак своме дому сићи.
Стигох кући, али касно…
ено прве страшне слике,
обешен ми бабо стари,
а на прагу, јао Боже,
сва у крви мајка лежи
и слабачким гласом виче:
„Радивоје сине бежи!“
А ја мајку не послушах,
већ у кућу ступих,
излудети тада хтедо’.
Покрај моје мртве љубе,
лежи моје мртво чедо
и оно се невинашче
већ растало с овог света.
Видео сам да је било,
прободено бајонетом.
А у другом крају собе,
где стара школа стоји,
као да су у гостима,
вино пију шест Бугара.
Мени крвац зали очи,
па ја јекнем из дна груди:
Простите ми мртве душе…
У пакао ви нељуди!
Па убацим једну бомбу,
усред оне руље клете
и ниједан од Бугара,
не умаче од освете.
Од тог дана порушеног,
дим се диже у висине,
а кад пламен све пригуши,
ја умако’ у планину.
Не да склоним пусту главу,
нисам зато још на свету,
већ и даље да продужим,
страшну казну и освету.“
Радивоје сврши причу,
под шатором тајац наста,
нико ништа не говори,
и дисање к’о да заста.
Тако мало заћуташе,
повикаше сви из гласа:
„И ми ћемо с тобом друже
у освету сваког часа!“

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/jasenicki-gradic-na-rekama-i-jezerima-3-deo-prica-o-lokvanjima-na-kudreckom-jezeru/