JIMY HENDRIX – pola veka traganja

Mogao je odsvirati puno više, mnogima je bio pokazatelj za večnost, veliki broj gitarista ga je muzički nadogradio, ali svi su polazili od njega, njegovih rifova, nezabeleženog sola do tada, tog prštećeg
zvuka koji prosto grize sluh, ali u onom najpozitivnijem smislu.

Možda ima i boljih, pre bih rekao, kompletnijih gitarista, za ovih prohujalih pola stoleća, ali niko nije svirao kao on. Taj Paganini 20. veka iza sebe je ostavio samo tri studijska albuma, pregršt tonskih zapisa sa raznoraznih sešn svirki, koji i dan danas, na neki volšeban način izlaze na videlo dana.

Da, to je on, taj crni levoruki momak koji je srastao uz električnu gitaru, koja je njemu služila da se vine do tada nezabeleženih visina – Džimi Hendriks. Niko kao on. Navršava se pola veka od kako madjioničar prašti nebeskim kočijama, dok odmara na nekoj zvezdi padalici možda mu prsti i daje kllize po žicama, ovaj put tako tiho, nečujno, nema bola dok jeziva tišina para zlatno sazveždje.

Mogao je odsvirati šta je hteo, inovativan do neslućenih mogućnosti, mogao je svirati bilo gde i sa bilo kim, ali je uvek bio jedinstven i prepoznatljiv. Ne samo muzički, nego i vizuelno, ostavljao je taj rokerski duh, tu nadvremensku snagu protkanu gordošću i neskrivenom lepotom za bližnjeg.

Bio je pokretač uspavanog ljudskog duha, luč ka obespravljenim stihovima, ispred svog vremena, a opet tako neprepoznatljiv u svojoj samoći. Ne, ne mislim da je sagoreo u svojim plamičcima, već da je poput Velikog praska, sve ono što se vremenom taložilo u njemu, sva ta ogromna energija koja prosto nije imala kud – do da ga odvede u večnost, eksplodirao.

Svi mi vodimo neuredne živote, a da toga nismo ni svesni, svi kucamo na otvorena vrata i varamo se stalno, ali te samoobmane ulepšavaju svet i čine ga onakvim kakav on nije, niti će ikada biti. Naravno da azbuka, ili ti abeceda, kako je kome drago, rokenrola, nikada više nije bila ista bez Džimija, taj gorak ukus nemoći kad najbolji odlepršaju na krilima ka prostorima beskonačnosti uvek će ostaviti zamašnog traga na svim prstima budućih gitarista koji su ikada čuli „Hej Joe“ ili „The wind cries Mary“, a tek „Fox lady“…

Zato miruj Džimi u oblacima, pola veka je praznine u muzici koju si ostavio da bude nedorečena u onom smislu traganja za lepotom življenja, a nikada nebeske skitnice neće te pronaći, jer muzika nije deo tebe, ti si sama muzika i njen prah…

Miodrag Marković

Image by stuart hampton from Pixabay

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/jimy-hendrix-pola-veka-traganja/