KAD VREME ZAZVONI – SULTAN I SFINGA

Naravno da je svako od nas ponekad imao taj nežni osećaj kao da vreme prolazi kroz nas, da u nama otkucava taj nebeski časovnik koji nas podseća da je sve prolazno, često nestvarno, da svaki početak ima svoj start nadanja i finiš razočarenja, a da taj tihi protok vremena kroz nas same beskrajno dugo otkucava… Prolaznost misli, dela, sladostrasnog trenutka i trena bola, sve to kao eho ječi u nama, a onda zazvoni poput praporaca na nebeskim sankama.

Taj zvonki prasak ritma, prelepo otelotvorenje visoko uzdignutih zvukova kroz umereno brze i progresivne akorde koji prosto cure niz prste jednog takvog virtouza na gitari kao što je Mark Knopfler. Taj ritam ne može nikoga ostaviti ravnodušnog, ma kakvu vrstu muzike da sluša. Mnogo godina kasnije od pojave „Sultana Svinga“(Sultans of Swing) čuo sam i bolja izvodjenja od Marka Knopflera, umetnički zrelija, potpunija, raskošnija, produkcijski dovedena gotovo do savršenstva zvuka u ovom stoleću, ali ti prvi trzaji na žicama gitare koji otvaraju numeru Sultani Svinga, momentalno su budili u meni ta najranija osećanja vezana za Dire Straits.

Song lagano uvodi u noćnu kišu pored reke do džez klubova potkraj sedamdesetih godina prošlog veka, gde se vikendom održavaju žive svirke, gde nakon teškog nedeljnog rada dolazi do opuštanja uz muziku rokenrola, gde se laku noć poželi brzim ritmom, gde na kraju priče Mark uzdiše i kaže da su njegov bend i on sultani ritma.

Ta kišna noć ostaje u sećanjima posetilaca kluba, koji zahvaljujući jednom malom veselom bendu, daleko od raskošnih i bogatih svečanih sala, uživaju u trenucima nošenih rokenrolom, u premilim zvucima stare gitare i umornog noćnog svirača, ispunjenog tugom do jutra. On neće zaplakati, ali će kroz žice ostarele gitare izreći sve ono što ga tišti, sve ono što nikada nikom nije rekao dok je svirao pod svetlima prigradskog kluba, na toj dalekoj periferiji Londonske zabiti, gde je jedino siromaštvo sigurno i trajno. Ali on je Sultan svinga, svi oni su te večeri gospodari ritma, a piće i želja za zaboravom im daju vlastitu moć nad besprekornim ritmom njihanja telima, sve do jutra, do nove zore i povratka u ledenu letargiju.

Kako je malo potrebno ljudskom biću za srećni trenutak, a da toga nije svestan, ili ne želi biti srećan, jer ga konci ovozemaljske avanture stalno vuku ka smeru koji bi on najradije izbegao. No, pošto je već tu, pristaće na sve nedaće koje su pred njim, neće se uhvatiti za iste, pokušaće ih zaobići, odložiti za dan, sat, makar i za trenutak, ali samo da sudar sa sopstvenom sudbinom ne bude sad, ne bude okončan u trenutku u kome čovek kao nesvesni gospodar vlastitog bića smatra da ima neka druga nerešiva stremljenja, no da se suoči sa sopstvenim strahovima i istih se već jednom reši. Odložiti sukobe sa samim sobom, makar do jutra, sledeće zore, samo da ne bude sad. Alkohol pomaže… Put zaborava je tu… Makar ove noći, ovog trena, ta iskrica moćnog rasula u samom sebi se budi, taj trulež misli odlaže još jedan unutrašnji rat u sebi samom, makar do narednog svitanja.

Kada se probude sultani ritma, kad ih prolaznost brzo ovekoveči na fotoaparatu zaborava, izblede stranice napisane na brzinu veštom rukom muzičara prošlosti, a samo umiruća senka noći ih podseti na njihovo omalo carstvo, znaće da ritam gospodara klizi niz njihove duše i lagano se kotrlja po obrisima nekog malog kluba muzičkih neostvarenih sanjara željnih ljubavi i utehe.

Ali samoća razara i najotporniji cvet a kamoli zgaženu dušu na utrlom putu nesrećnika. Sem tog ritma, malo se ima, još manje želi, ali tu je se gde je se. I opet se cede zvuci gitare niz žice u praskozorje novog dana koji će roditi novu noć, tišu nego prethodnu, razorniju nego prošlu, ali će se opet sve nade polagati u tog starog svirača gitare. On ima ritam u svojoj umornoj gitari i mladalačke prste na akordima ljubavi što im ga to veče u klubu daje. Samo tad, on je Sultan ritma, a svi oni gospodari svinga.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/kad-vreme-zazvoni-sultani-sfinga/