КОД СВЕТЕ ЈЕЛИЦЕ И ОЦА СИМЕОНА- У ЛЕПОТИ МИХОЉСКОГ ЛЕТА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

Приредила: Наташа Миљевић

Манастир Рукумија јаке духовности, чудотворних исцељења, посебно познат по услишеним молитвама за склапање брака, као и по врло плодном православном издаваштву – место је и саборовања и окупљања много народа из ових крајева, као и браће Руса.

У историјски документима, на овом простору први пут се помиње неки манастир тек у последњој четвртини 16. века. Тада га турски порезници бележе као манастир Врлиште или Варлиште, како га је прочитала Олга Зиројевић (Олга Зиројевић, Цркве и манастири Пећке патријаршије до 1683. године). У њему је тада живео само игуман, а порез на приход манастира износио је тек 300 акчи. Будући да у овој околини досад нису нађени никакви трагови неког другог манастира, с великом вероватноћом можемо закључити да је реч о Рукумији.

Манастир је доцније променио име Врлиште, што би требало да означава место на које људи често долазе у великом броју или врве, како се некада говорило. Постао је Рукомија, свакако по селу у чијем је атару био. И прво и друго име, како изгледа, настало је из истог разлога. Лековити извори, познати и пре подизања манастира, привлачили су болеснике да овде потраже лек за своје невоље па је ту пристизао силан свет. Није искључено да је ту некада постојала и нека врста стационара за старе и изнемогле, како неки сматају изводећи име Рукомија од грчке речи герокомион, која управо означава такав стационар.

Према тумачењу садањег игумана оца Симеона име је највероватније настало од ритуалног прања руку или мијења.

Само село, чије ће име наследити манастир, помиње се први пут 1376. године, да би га Турци 1467. године описали као село Рукомије са 22 куће и једном рајинском воденицом. Манастир није поменут, а као домаћин записан је и попов син Никола. Релативно мала производња меда и постојање свештеника упућује на закључак да је манастир још увек био мирска црква.

Тек 1733. године егзарх Максим оставља запис о манастиру, који се тада већ звао Рукомија, а био је посвећен Везнесењу Христовом. (Гаврило Витковић, Извештај Максима ексарха, Гласник Српског ученог друштва, књ. 56, Београд 1884, 119-225). То би било, колико нам је сада познато, друго јављање манастира Рукумија у историјским документима.

Од егзарха Максима сазнајемо да је манастирска црква „од камена, покривена црепом, да има свод и да је пред црквом звонара с једним звоном“. Имала је једно рукописно Јеванђеље московско, лепо, и Летургију српску, као и један број других књига, међу којима Саборник српски, Апостол московски, Псалтир српски и московски, Минеј обшти московски. Егзарх је навео да „припрата женска, зданијем од дрвета, имејет на стени (зиду) написат страшни суд“ и да је ту гробница светаго Мартирија Синајита.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/kod-svete-jelice-i-oca-simeona-u-lepoti-miholjskog-leta-istocne-srbije/