„КУПИТЕ ЧАРАПЕ“

У нади да ће све бити боље,
детињасто маштарећи,
нестрпљиви празнику Божића, стрепњом опхрвани,
данима поста подсећани на скромност, даривање и љубав,
у Бдењу над најмилијима
и ишчекивању да веровање у правду није само пука и неостварива тежња,
жељни радости, осмеха смишљамо дарове Наде.
Путевима изморен на навече славе манастира,
спокојан и светлошћу Светитеља умијен,
дуго и сетно мислим о истинским даровима добрих људи, благодарећи зори,под Остогом.
Ту ,где покидане мисли и догађаји давни и блиски,
тако лако у мом срцу у целину склопљени, обавезују на покајање и оданост,
пријатељима окружен, њима се дивим, сећањима опијен .
Пуног срца и полупразних новчаника, баш ти људи, Богојажљиви, жудни доброте
и туђих осмеха ради, први су се сетили оних којима је теже него њима.
Оних малих, а поносом великих, неприметних људи,
од којих често, невољни тућој немаштини склањамо поглед,
тобоже журбом и неком бригом збуњени.
Оних који својим рукама и љубављу
пркосе неправди, стварају дарове и ситнице ни налик брендираним сјајним поклонима…
Они који мало имају сетили су се оних који имају мање од њих самих, позивајући Вас
да купујући дарове љубави, осмехом и њих убоге а вредне, дарујете.
Пренут и лепотом византијског појања призван, од цркве Светом Станку посвећене,
окрепљен молитвом у Горњем манастиру, самом помишљу на њих, дарован сећањем,
сиђох у Доњи манастир.
Јутрење, светлошћу песме, свећама и мирисом тамјана осветљено…
Јутрење на Ваведење Пресвете Богородице, под утиском који на мене оставише деца из Прибоја,
под ведрим небом, у тој хладној зимској ноћи, на камену уснула, са пастиром мучеником пред очима
и молитвом Светом Василију угњеждена.
Са речима , која попут звоњаве славских звона лебде у души, ваљда моћнијим од најјачих
људских оружја, а крхким пред мамонском себичности и лицемерјем,
које изговори убого дете у мом уму, ликом на Станка пастира,
одлазимо Светом Василију на поклоњење.
Док стојим пред нетрулежним моштима,
држећи у руци пар простих, сељачких, вунених чарапа,
моје биће је и са њима, које на пијацама, на ветром и невољом шибаним ушћима улица,
стоје огрнуте старим капутима и вуненим марамама..
Погурене нечије мајке згрчених руку,
борама исцртаних лица,
а пред њима неколико парчади печене бундеве, мало ораха, лешници, јабуке…
и лепо сложене, мале, шарене, веће, женских боја, плаве, беле, ораховином или
луковином бојене…
Изгледом грубе, а ипак меке.
На додир скоро милујуће.
И топле попут невине дечије речи.
Свет никада неће чути нежнији и искренији вапај од онога кога изговори напуштено дете,
гладно и босо, ритама огрнуто, својој вршњакињи, под сенком највеће светске статуе Христа,
у фавели бразилскога града.
„Волео бих да сам богат. Када бих имао новца, дао бих га свој деци на улицама,
да учиним да ниједно дете, ниједан човек на свету не буде гладан, болестан и без дома,
да никоме не буде хладно“…
Босоного и гладно, без мајчиног скута и љубави, препуштено патњи,
срце које брине о другима, сија светлошћу јачом од свих звезда универзума.
Мук безличних владара света после речи девојчице,
које у сузама пред Уједињеним нацијама, преноси речи напуштеног детета,
оста ми урезан,
као ретко који догађај, из давних ратних година.
Млад и несвестан вечног „косовског боја“,
вешто скривеног од мојих и очију вршњака, до данас нисам заборавио.
Устрептао пред вратима келије Светитеља, згрчен страшном истином,
рукама стежући чарапе, попут блага,
из заборава ми израња дечје, спознајом очаја
љутњом Сили овога света упућено питање…
„Ако је неко ко нема ништа, спреман дати другима све, ко смо ми заправо?“
Топлина брижности и божанске доброте у безвременом питању невине душе.
Зрак животворне топлине у бескрају.
Надахнуће снаге немирне неправде.
Страст давања и љубави којом зраче те наизглед обичне чарапе,
чворноватим, радом избразданим рукама плетене, а душом творене,
надсијава немерљиво сва чуда, лажна и примамљива,
у варљиву лепоту упакована, леденим светлима обасјана.
Сјајем скоро ореолске светлости, јачом од све силе овоземаљске,
греју лепотом топлине срца
и онога који купује и онога коме се дарује и душу оне чије су их руке саткале.
Све оно што мајке на растанку са својим синовима, које никада више неће видети,
нису од суза могле рећи, казују ове чарапе.
Предивом од нити мајчинске душе,
молитвом испреданим,срцем ткане, најлепшом и најчистијом водом освећене,
из ока мајчиног,
најдивнијом песмом опојене, над колевком певаном…
Чарапе које ће жаром љубави огрејати промзлог мученика које ће му радошћу успомена срце разгалити и првом песмом снагу напојити, да га мајци здравог и живог доведу.
.
Остављајући тај дар,
који од невољнице, са радошћу купих и у Светињу донесох,
са мојом и свом децом у души,
са надом и у њену срећу, којa мене дарова својим дрхтајем душе,
понових речи нечујне…
Док тихо, скоро стидљиво каже: „Купите чарапе“, то скрхано тело, несаломивим бићем,
препуним ангелске љубави, нечујно Вам говори:
„Љубите своју децу, љубите своје драге“…
Зато што су то оне исте чарапе, које верни народ све три вере, Српске Црне Горе,
уз речи „Слава Му и милост“ своме Светитељу Василију, на дар приносе,
да у њима ходи стенама подострошким, молећи се за здравље најмилијих и њихово.
Зато Вас молим …да чујете тај глас,
да су то оне исте чарапе о којима, пред гробом и спомеником, који остарели Краљ,
тугом опхрван, несретном Маринку и мајци његовој Макрени, убогој удовици
из села Словац подиже
једва да сам смогао снаге да тихо проговорим деци својој.
И да скренутог погледа, док сузбијам дрхтај, испричам најлепшу и најтужнију причу,
коју сам икада чуо.
То су исте оне чарапе, које Краљ Петар тражи да му их обују на самрти
и које тражећи Маринка да му их преда, мајчинском сузом заклет крај Везировог моста,
кроз албанску голготу пренесе и мртвог мученика нађе…
То су чарапе које однесе тамо далеко од завичаја, на Зејтинлик,
тужна удова голубачког учитеља,
неутешна мати Скопских каплара, четворице браће Уркића, својима на помен,
о којој ми Чика Ђорђе,
на месту светог и вечног путоказа роду нашем, јецајем исрича,
шта му је оцу, његов отац сведочио.
Исте оне у којима уча крагујевачки, последњи час одржа,
у којима га ђаци његови последњи пут слушаше,
у којима их мајке последњи пут крваве љубише
и у гроб спустише да заувек живе, у нама.
То су оне исте чарапе у којима мог малог сина и мене,
на свом прагу у планинском засеоку ваљевском,
црнином огрнута, а срећна, дочека мати срског хероја Миленка Павловића,
који пред НАТО гавране полете, да жртвом закрили жртвовању намењене
и срцем победи силу демонску.
И исте оне што су Вам баке или прабаке плеле,
док су чекале срећну вест да сте се родили..
Дар будућношћу бременит.
Дар дечјим вапајем напоменут,
од векова саздат.
Дар на радост купљен,од радости саткан, радошћу дочекан,
за радосне дане, на здравље и спасење душа, молитвом закриљен,
најлепши су поклон Божићни…
И живом крвљу предака, пркосан белег Српства,
у нашим душама занавек исписан.
И зато…
У нади и вери да ће све бити боље
„КУПИТЕ ЧАРАПЕ“

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/kupite-carape/