ЛЕБ И СОЛ

Окупан сунцем у рано августовско јутро, Скопље ми се чинило као бљештави крајолик на мом транзитном путу ка другој дестинацији. Увек ме својом красотом изненади, тихом и ненаметљивом привлачношћу ме увек устави на пар тренутака кроз која продефилују сећања на познате скопљанце, на њихова достигнућа у култури, музици, спорту, науци… Остали уздигнути преко политичких
дешавања ме никада нису интересовали… Дакако, обичан човек ми је увек близу, без обзира на националност, веру и погледе…

Неколико пута сам био у Скопљу, шетао старом чаршијом и био у разним ресторанима и кафићима, хоћу рећи и у македонским, албанским и турским… Увек сам се пријатно осећао. Трудио сам се да удахнем тај стари мирис Балкана, осећај прошлости и скученост тих малих ћепенака у којој продавци нуде своје старе занатске производе. Искрено, они нови, насађени споменици, тако су ми визуелно одударали од правог Скопја и својом грандиозношћу реметили склад природе, историје и лепоте самог града.

А у њему су многи скопљанци рођени, почев од мајке Терезе, Славка Јаневског (чувеног књижевника), Љубише Самарџића и Гојка Балетића ( истакнути глумци), Драгана Лаковића ( глумца и музичара за децу), Горана Сајића (једног од најбољих аматерских фотографа у региону), групе Мизар и слично… Међутим, када год помислим или чујем за Скопље, увек ми је прва мисао група „Леб и сол“, а затим Влатко Стефановски ( иако је рођен у Прилепу).

Први додир са наведеним имао сам преко сингла „Деветка“. Тада ми се чинило веома чудан спој џеза и рока, нешто слично сам тада први пут чуо код групе Yес и Чикаго, али нисам, као надобудни тинејџер, могао исте прихватити ни на који начин. Били су ми страни. Али, „Леб и сол“ је био некако другачији, прихватљивији и слушљивији. Можда што су били „наши“. Не знам… Што сам старији схватам своје заблуде, а оне су се намножиле, у свим областима које можете замислити.

Често се питам, у свом овом магновењу светских чудеса, где сам био, шта сам видео и шта сам учинио… У много што шта сам веровао, а тек сад , у зрелим годинама, схватам да светом владају чаробњаци илузија. Али, има и оних правих чаробњака. Један од таквих је гитариста Влатко Стефановски. Маестро на гитари, виртоуз рока, џеза и етно музике.

Балканском музичком возу Влатко је дао изузетан музички допринос, пре свега, на начин на који свира гитару. У најплодоноснијем временском раздобљу рока, да не кажем популарне музике, у бившој нам држави, Влатко је пар пута проглашаван и за најбољег гитаристу године. Фронтмен „Леб и сола“ током заједничке каријере, спајао је веома питко рок, џез и етно.

Неспорно је да је македонски мелос пребогат народним стваралаштвом, али је Влатко први то веома укусно спојио, проширио број слушалаца код рокера, код људи који воле џез, али и код оних који преферирају ка изворном народном мелосу. Он све то није могао сам. Имао је врхунску подршку и осталих чланова бенда, са једном изузетном напоменом, да је почетком осамдесетих година бенду приступио и Драгољуб Ђуричић, можда и најбољи бубњар икада са ових простора. Наравно, морам поменути и Бодана Арсовског, басисту групе.

Свој рад „Леб и сол“ је окончао 1995.г. Бенд се 2006.г . окупио и турнејом обележио 30 година постојања. Након тога момци из бенда су дефинитивно отишли за својим соло каријерама. „Леб и сол“ је био, пре свега, скуп музичара који су могли да свирају све, које нисте могли неприметно да покрадете, група је имала свој идентитет и веома препознатљив звук. Што год да су свирали, одмах сте знали ко то изводи. Први тактови већ су вас водили кроз мирне таласе џез рока, могли сте осетити лахор македонских брда кроз тај етно декор звука, а затим експлозију вулкана кроз прсте нежно цеђене гитаре и дахом ношен ритам моћног рокенрола.

Има ли ко времена да пажљиво одслуша њихова прва три албума, на којима преовлађује инструментална музика, где свирају живи људи, уметници који себе сама уденуше у инструменте које су свирали, где људско савршенство долази до изражаја без машина, без многобројних каснијих наснимавања, где нема „фото шопа“ на винилу, само искреност, вера, љубав, нада и огромно знање.

Сумњам у овом трчећем времену, у коме је људска блискост сведена на смс и вибер поруке, лажне профиле и инстаграм дотеране фотографије. Сви лепи, млади и препаметни. Жао ми је, „Леб и сол“ није такав. Он се са пажњом мора одслушати. Њихова музика даје тај неопходни унутрашњи мир. Но то не може у пар минута прелиставања, они нису успутна станица вашег бескрајног сурфовања по интернет идолима безначајних лица и музике оличене бесмисленим звуковима набацаним на платно без рама.

Одслушајте „Бистру воду“, префињени инструментал, претечу многих тзв. амбијенталних свирачких достигнућа, опустите се у тих скромних пет минута, а онда можда пробудите дубоко у себи све скривене, можда и вама непознате, праве људске емоције вековима наслагане од човековог уздигнућа до савремених дана. То је звук бенда кога више нема, али трагови су остали…

Видим их увек када прођем кроз Скопље. Осетим тај трак сунца у рано августовско јутро и знам да смо на истој „Таласној дужини“, земља, небо, сунце и ја, бар на трен, онако снени, неразбуђени, али јаки. Понудићемо једни друге хлебом и сољом. Музика је ту свуда око нас. Треба ли ишта више…

Миодраг Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/leb-i-sol/