LED ZEPPELIN-PUT STEPENICA…

Svi mi koračamo stepenicama ka nebu, svakodnevno, a da toga nismo svesni. To su tako nežne niti, kao paukova prostirka, taj celodnevni bluz duše koja se napaja na izvoru jutarnje svetlosti. Onda korak po korak, stopu po stopu, vuče nas životni put. Te stepenice nemaju obrise, stalno se upinju
iznova i iznova da nas podignu ka vrhu. Mi želimo, ali ne možemo, hoćemo, ali ne stižemo. Nebeske ruke sve nas čekaju dok ne postanemo ono što nam je Svevišnji namenio. Mali u sebi, veliki u mislima. Takav kontras nas vodi kroz ceo život, malo svetla, suviše tame, malo raskoši nas dodirne u trenu, a onda tuga i zamor. Misao vodilja ne čeka, ona trči, leti, kosmos je njen cilj, umor stiže i napor uz stepenice je veći. Da, vaše stepenište zaista leži na šapatu vetra, a isti nosi Cepelin pravo u nebo… Dame i gospodo, reč je o Led Zeppelin bendu, majstoriji glasa i zvuka, odavno više neponovljivog na ovozemaljskim prostorima.

Njihov period stvaralaštva sa ove distance nije veliki, samo 12 kratkih godina za takvu veličinu rokenrola. Ne, svaka čast Džimiju Pejdžu i Robetu Plantu, tu se nema šta reći, ta okosnica grupe iznedrila je Cepelin na lestvici, ne samo roka, nego muzike uopšte, na pijedastal bogomdanog zvuka. No, nemojte zaboraviti čoveka koji je svojim inovativnim pristupom držanja ritma i raskalašnim udarcima, Džon Bonam ili prosto Bonzo , spadao u najuticajnije bubnjare svih vremena. Njegov nestvarni ritam stvara pravi košmar u glavi slušaoca, taj ljuti, začinjeni rok, ujeda za uši… I treba, da niko ne ostane ravnodušan. Poroci ga odvedoše gde ga odvedoše, ali iza njega ostade svetlo koje bez njega ne bi moglo uzdignuti Cepelin. Bili su toga svesni i Pejdž i Plant. Par kasnijih okupljanja su samo simbolični počasni bljesak vremena u kome su živeli, stvarali i muzički umirali Cepelinci.

Utkali su cele sebe u tu deceniju i malo jače, onako snažno, razvalno, a opet tiho kroz vremenski pir ostavivši toliko balada iza sebe, toliko uzdignutog roka ka galeriji stepeništva… Bili su savršeni u svom nesavršenstvu. Bilo je tu i soula, elemenata džeza i regea. Naravno, da su, pre svega bili hard rok grupa, začetnici i hevi metala, ali su svakako bili virtuozi roka. U tom širokom muzičkom spektru odisali su svežinom, snagom i nespornim liderstvom.

Sa njihovog albuma prvenca urezan je u meni duboko njihov song Babe Im Gonna Leave You, kao noseći motiv, ali, po meni, dobar deo albuma je uradjen i u akustičarskom stilu. Izuzetno mi se dopala i stvar o Dobrim i Lošim vremenima.

Ako je bilo lutanja na prvom projektu, drugi je bukvalno razvalio od hard roka. Pravi odgovor na sve one koji su krajem šezdesetih sumnjali u njih. Whole Lotta Love, Heartbreaker i Living Loving Maid, uz Moby Dick, te naravno, u nešto drugačijem maniru i pesma The Lemon Song, koja svakako nije bila limunada.

Ono što me uvek fasciniralo kod njih je što su na svakoj ploči imali po jednu izuzetnu bluz stvar, koja razgali dušu, budi uspavana osećanja, ali vas i čini srećnim i setnim.

Sledeći vinil koji je u dizajnerskom smislu odradjen u stilu Monti Pajtona, sa nosećom pesmom Immigrant Song, ostao mi je prijemčiv po fenomenalnoj Since I ve been loving you. Takoreći od malena me je, lično, osvojio do korena. I na trećem vinilu preovladavaju akustičarski momenti, ali u četiri godine, izdali su četiri albuma, no svi su različiti jedan od drugog, svi su tako moćni da im ne možeš naći slabu tačku, osim ako misliš da si prepametan i da si ispio svu muziku tog vremena. Ja ne pijem.

Dodjosmo i do četvrtog albuma grupe, odnosno do stepenica ka nebu. Bilo kako bilo, uz razne priče o nastanku songa, Stairway to Heaven je na kraju pripisan isključivo kao ostvarenje Pejdža i Planta. Ali pre tog bluza, koji je u svim mogućim set listama, u svim kompilacijama roka, moram pomenuti i song koji razvaljuje ljubitelje roka, prosto, Rock and Roll, klasično ukompovana rok klasika koja predivno vrišti u ušima. I tu bih završio sa nabrajanjem studijskog opusa Led Cepelina, ne zato što nemam njihove ostale vinile, a sa njih isključivo pišem o bilo kome, uz opasku, da, opet kažem po meni, album In Through The Out Door je najbolje muzički produciran album, doteran uz par predivnih balada, za to vreme svetski uradjen. Na svoje lično zadovoljstvo uvek sam „padao“ na Tea for One (Čaj za jednoga) sa albuma Presence.
Teško bih mogao pronaći bilo koju drugu grupu sa toliko prefinjenih sentiš stvari koje su se nekada puštale po, sada zaboravljeniim kućnim žurkama, uz nezaobilaznu „Jedina moja“ od Divljih Jagoda. Naravno da su se ti, što originalni, što licencirani, vinili odavno izlizali, neki od njih krckaju kao kada pada tiha kiša, što ovovremnim sterilnim slušaocima jutjuba para uši. To su isti oni koji svojim tzv. pregledima na istom, daju nekakvu podršku sumnjivim izvodjačima savremene muzike, a da im ne pada napamet da taj CD, čitaj proizvod, i kupe. I onda ovi „vrsni“ muzičari imaju na stotine hiljada pregleda, i par prodatih diskova, o vinilu mogu samo da sanjaju. Vinil vredi, a to košta. Da, rećićete, sve u svoje vreme. Naravno, ali nemojte misliti da su fudbalski magovi Mesi i Ronaldo bolji od Peleta, samo zato što žive u ovo vreme. Imaju samo bolje uslove za rad, ništa više, a o kvalitetu isklljučivo govori vreme, ono je neumitni pokazatelj svih vrednosti, pa i samog života.

Naravno da im je slava udarila u glavu, da su živeli raskalašno i poročno, da su bili prave megazvezde, da su uživali u sebi samima, ali njihov rad je neprocenjiv, njihov doprinos svetlosti muzičke pozornice i dan danas se može videti na snimljenim lajv nastupima. Medjutim, njihovi solo projekti daleko su od onog što su pružili u jeku svojih zvezdanih rok ostvarenja, a to se ne pomera.

Da završim sa Stepenicama, mada nisu song po kojem ih prepoznajem, no imali su to liderstvo koje ih je izdvojilo od drugih, i te kako sjajnih bendova, u vreme kada su svirački postali giganti rokenrola. Bez obzira na sve, i dan danas volim njihovu svirku, uživam u njihovom bluzu dok čitam, recimo, Hemigveja… Nema razlike medju njima, kvalitet je nesporan, kao i ono drugo… To drugo zaboravite, vladajte uvek sobom, ma koliko stvarno teško bilo, neka vam reč bude jača od svega, volja neka bude kao stena, a obraz čistiji od planinskog potoka. A onda put stepenica… Živeli!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/led-zeppelin-put-stepenica/