МАНАСТИР ТУМАНЕ, СВЕТИЊА У КОЈОЈ ВЕРА ЧИНИ ЧУДА: ОВДЕ ВЕРНИЦИ ПРОНАЛАЗЕ ЛЕК И СПАС

Фото: Наташа Миљевић

Преподобни Зосим Тумански – светац који лечи најтеже болести

У манастиру Тумане се као највећа светиња, чувају мошти Светог Зосима Туманског, Синаита чудотворца. Свети Зосим је са многобројним монасима Синаитима, дошао половином 14. века у Србију, тражећи тихо место за подвиг и молитву, заштићен покровитељством монахољубивог кнеза Лазара. Строго се подвизавао у испосници – пећини каменици све до смрти. Мошти му вековима почивају у манастирској цркви у Туману.

Народ им са многих страна притиче, молећи од светитеља лека својим болестима и избављење од невоља. У редовима за молитву има многих…. сви примају утеху и благослов светитеља и из Тумана одлазе као нови људи. У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења, од карцинома, леукемије, нечистих сила, бездетности… Светитељ се до данас јавља онима који га усрдо моле, дарујући мир, благослов и утеху.

Преподобни Јаков Тумански, свети ученик светога учитеља

На монашком гробљу у Туману у зиму 1946. године сахрањен је жички монах др Јаков Арсовић, некадашњи амбасадор Kраљевине Југославије у Француској. Реч је о изузетно образованом дипломати, доктору филозофије на Сорбони и права у Момпељеу. Родом из околине Ивањице, рано се отиснуо усвет. Достигао је висока звања и функције у дипломатији.

Чудесно дотакнут руком Божијом, на једном богомољачком сабору у Врњачкој Бањи, преумио је своје погледе о животу и смислу постојања, слушајући беседе св. Владике Николаја и богомољаца из народа. У трену је оставио службу и звања, молећи владику Николаја да га прими у манастир. Kао искушеник и монах, строго се подвизавао и одликовао се многобројним духовним даровима. Посебно је од савременика упамћен његов дар прозорљивости.

Чудесно је предсказао бомбардовања Београда и манастира Жиче током Другог светског рата. Истакао се као велики мисионар и проповедник. Жестоко мучен од комуниста, мученички се упокојио почетком 1946. у једном побожном дому у Раброву. Од тада све до 2014. године када су му обретене мошти, његов гроб је био стециште богомољаца, свештеника, монаштва, владика, многи су са гроба односили земљу и добијали исцељења.

Са манастирског сајта преузет текст
Фото – Тумане ових дана

ПРЕСВЛАЧЕЊЕ МОШТИЈУ СВ. ЗОСИМА ТУМАНСКОГ И ЛИТИЈА ДО ИСПОСНИЦЕ дешава се 20. маја сваке године

Испосница Светог Зосиме Туманског удаљена је од самог манастира око километар и налази се дубоко у шуми, у стени у којој је светитељ обитавао, молећи се, у то, преткосовско време, за спас српског рода. Баш као и данас.
Прилаз самој испосници је стрм, али лепо уређен. Само место за боравак светитеља је неприступачно и можемо само замислити са колико уздаха, вапаја и суза је свети Зосим одавде узносио своје молитве Господу за спас Србије, у време Светог цара Лазара

Предање о смрти преподобног Зосима

„У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић,ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та,ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом,већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме.По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо.Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио,за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви,по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио.По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на.Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван.Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му…“
Са манастирског сајта

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/manastir-tumane-svetinja-u-kojoj-vera-cini-cuda-ovde-vernici-pronalaze-lek-i-spas/