MIKI RADOJEVIĆ-NA KRAJU SKITANJA

Ako mene pitaš, nema oproštajnih trenutaka od nama bliskih ljudi, momenti koji se pamte su
pod okrijem Svevišnjeg i pretočeni su u srebrni celofan dodira medju osobama koje slično misle,
odnosno koji svoj ego i materijalni interes stavljaju u drugi plan, a umesto njih koriste svoj
prirodni racionalni postulat, odnosno mozak. Uz navedeno ide i srce, kao prateći aspekt nade i
vere na granitnom satu neprolaznosti vremena. Posle svega ostaju samo obrisi…

Ako mene pitaš, ne postoje tragovi odlaska voljenih osoba, samo plišani osećaji okupani
mirisima detinjstva, mladosti i krvavim slikama neizbrisive prošlosti. A u njima sekvence
izgubljenih ratova, govora lažnih mesija i obespravljenih govornika, gladnih i osakaćenih pred
dvorovima velikaša, prepadnuta masa i ratoborni glasnici bez vesti, samo ombana upakovana u
ružičasto znamenje gubitnika. Uz navedeno ide bol, teskobe, nesanica i ovekovečeni zapis
zalutalog nomada medju kršne gorostase koji ne priznaju poraz. Posle svega ostaju samo
nedorečene misli…

Ako mene pitaš, nema kraja čovečjem skitanju i težnji da u percepciji svog ludila pretvori sve u
prah, da otrgne sve što valja od zaborava, donese svoj mir i obezbedi mirni počinak na nekoj
skrovitoj zvezdi. A na njoj su prepoznatljivi ostaci svih prošlih vremena na ispisanim jezicima i
mitovima svih naroda koji su bili pre nas. Bez legendi i usmenih zapisa teško je opstati, ali uz
njih obavezno idu i iskrivljene slike prošlosti, ulepšavanje svih nedokučivih i nesmislenih prizora
u prošlosti. Posle svega ostaje samo gola reč da svedoči o postojanju naših misli…

Ako mene pitaš nema mudrosti do ćutanja nad odrom odlazećeg saborca, tišina i muk uvek
preteći boje tugu do usijanja, dižu uzdah do nebesa i vraćaju u mistični zagrljaj svih
neizgovorenih reči koje smo hteli uputiti bliskim osobama. Tu istu reč nose srdžba, jed i
otopljeni led sa neizgovorenih reči. Samo gole ispucale usne na vetru znaju ukus svih otrgnutih i
zažaljenih izgovorenih reči, nošenih niz jeku odjeka burnih trenutaka. Uz ćutanje ide lagani
korak, stisnuta pesnica i lagano okretanje brojanice. Posle svega ostaje samo seta…

„Na kraju skitanja“ nema metafore, nema nedorečenosti, ničega što bi nejasno bilo u kom
smislu. Svi odgovori su dati bez pitanja, sa večitim neprolaznim bolom u ritmu svakog dodira
žice na bas gitari, svaki treptaj oka kao udar srca na svaki izliv ljubavi. Prolaznost je data u
iščekivanju novih dešavanja benda Čoveka bez sluha. Marljivost u radu i taj užareni vučji pogled
iz tvoga oka moraju doneti nešto novo, drugačije na rok sceni, sa puno bolnih dodira i
traumatičnih predkazanja.

Navedena numera mnogo više skriva no što pokazuje, tekstuelno je sažeta u tri reči: bol, ljubav i
utihnuta nada. Muzički je kompaktna sa onim što se htelo reći i odćutati. Nisam ni tražio slabu
tačku iste, sumnjam da bih je i našao. Dozvolio sam da se stopim sa piscem teksta negde u
izgubljenoj vasioni, odslušam sa dubokim mirom u sebi song i otvorenih očiju odsanjam još neki
trenutak gole istine.

I na kraju, ako mene pitaš, a ne pitaš, tvoje delanje i te kako je ostavilo traga u domaćem roku.
Tu ne mislim na fizičke granice država, mislim na razumljivost jezika na svim prostorima gde se
možemo razumeti, pa i onda kada to ne želimo. Ima još jedna stvar, meni bitna, za druge to ne
važi. Jako pozitivnu usporedbu bih napravio izmedju John Cougar Mellencampa i načina na koji
ti doživljavaš rok. I on i ti nosite radost i borbu običnih, malih, ljudi, iskušenja i padove običnih
smrtnika. I on i ti vučete poreklo iz malog grada, što vam nije smetnja da budete bolji od mnogih
umišljenih veličina sa asfalta velikih gradova rodjenih.

„Na kraju skitanja“ je omaž prerano preminulom drugu i basisti Mikici Zdravkoviću, gde sve što
je trebalo bilo je kazano, sve što je zadržano ostalo je tamo gde i miruje. Moj tekst je samo mala
podrška u istrajnosti jednom velikom rok borcu, Mikiju Radojeviću, koji je neopravdano
medijski zapostavljen. Sve drugo će on sam. Pokazao je da može…

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/miki-radojevic-na-kraju-skitanja/