МИЛАДИН ШОБИЋ-ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ТУГЕ

Kада таласи плавог Јадрана утихну, када птице са околних Никшићких брда заћуте, а небо зачкиљи, ћутња се претвори у људски мук, вапај запева са људских усана, тако тихо да га само људи који одвише дуго носе тај бол у себи, могу чути.

Остали би могли покушати да разумеју достигнуће људског шапата и сву гордост коју скривају у себи бескућници људског сањарења. Да онда када им је најлепше, када у пуном замаху почну да им се топе крила, када се приземе на равницу суза у свом очају што га носе на плећима самоходајућег самртника, човек би требао стати.

И стао је један човек, без крила, без осмеха, али са визијом. Живећи живот под морање, одавно је склопио пакт са Творцем о ненападању. Само тишина. Миладин Шобић, кантаутор са почетка осамдесетих година, био је уз раме Арсену Дедићу, а испред Балашевића. Снимио је три албума, а два објавио. Ту је стао. И он и живот му понуђени… Прескачем све урбане легенде о њему, јер иједна тешко да има смисла. Прескачем и свеосврте на разноразним порталима што писаху о њему, углавном када се разболео.

Не могу прећутати несувисло писање да је у моменту највеће популарности плоче продавао само у Сарајеву, а да је то веома тешко ишло у Београду и Загребу, јер просто то не одговара истини. И те како је био популаран на свим ондашњим просторима. Стојим тврдим ставом о томе, јер служећи Армију оне бивше нам домовине, у сада страној земљи, момци који су били средином осамдессетих година из свих крајева, и те како су знали за Миладина Шобића и његове песме. Листом уживали смо сви. На жалост, породична трагедија оставила је печат на Миладину који он никада није ни покушао да скине, још мање сакрије, сва његова чула су заустављена, стао је пред свој зид плача одважно и тихо, своју самоћу можда је препознао као усуд. Што рече класик руске књижевности, сви људи су срећни на исти начин, а свака је туга и бол другачија, свака несрећа одише другим мирисом. На другачији начин…

Један од најпоетичнијих албума са којима дођох у додир на време био је „Умјесто глупости“. Тај блуз који кипи из сваке ноте, тај текст који даје омаж животу у најави, тај пркос из гласа и поруку коју носи, опточену једноставношћу акустичне гитаре, ретко сам касније сретао и код популарнијих и познатијих кантаутора. Био је наш Дилан тога доба, описујући обичне ствари на један другачији начин, лепршавији, темељитији и ближи обичном човеку.

Није био звезда, више је сличио момку из нашег краја, доброћудан, ненаметљив и скроман. Наравно да је у себи чувао вулкане, дубоко потпаљене и никада угашене. И траје његова борба са самим собом, та сећања једног уметника која увек васкрсну у нади да има трагова који не бледе. Ту су, иза сваког угла вребају све нас, а да нисмо ни свесни тога, јер живимо модерне бајке уснулих актера, а све у чежњи да се пробудимо у Еденском врту…

Једна од Миладинових песама, којима се са лакоћом враћам, су “ Железничке туге“. Моћни и снажни описи људи који путују, док се путовало безбрижно и возом, увек авантуристички, са неизвесним тајмингом путовања, али се стизало. Некада су шине спајале људе и пределе, сада све чинимо да сами себе убедимо у сопствену срећу отуђења и непотребности физичке комуникације. Дигитализација је дубоко у нама, голи скуп задовољене форме, отиснут кроз лајк непознатог лика, виртуелно пријатељство које не води ничему до спознаје да си на крају огољеног пута. Сам са собом.

Непознати читаоче, знам да сам те заморио, ако си уопште стигао довде, али поента је да не пишем о људима, већ о делима која излазе из њих и кроз њих, о нечему што су одавно били, или нечему што су могли постићи, као Миладин Шобић. Прошлост је богата ако се гледа на више начина и кроз више очију. Ово је мој поглед на једну исконску громаду Човека који деценијама самује у легенди. Он није само свирао блуз , он га је и проживео, гордо и поносно, болеле су га те опекотине још како. И још трају те ране. Никада незацељене…

                                                                                                            Миодраг Марковић

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/miladin-sobic-zeleznicke-tuge/

9 comments

Preskočiti na obrazac za komentare

    • alan ford on 10/08/2020 at 17:31

    Sedim sam na trotoaru….

    • Branko on 10/08/2020 at 10:56

    Hvala na lijepom tekstu, o nasem velikom sugradjaninu.

    • Blazena on 10/08/2020 at 08:22

    Boze kamo srece da je vise ovakvih ,lepo sto se neko setio takvog umetnika .
    Volela bi da znam vise….
    Hvala

    • Boban on 10/08/2020 at 07:56

    Pravo u srž Miodraže, neponovljivi kantautor naše mladosti, bluz pevač kakvog retko iznedre ovi naši prostori, neponovljive pesme Svetozara Markovića 39, Ašik Ajša, Djon, Opet krivi tip, Kad bi došla Marija i pregršt drugih. Šteta što se nije i neće vratiti na muzičku scenu. Koliko se sećam i veliki Ibrica Jusić njegov prijatelj je davno najavljivao njegov povratak, ali to se na žalost nije desilo. Svaka čast na odličnom teskstu.
    S.Vukčević

    • Milan on 09/08/2020 at 17:58

    Pogodjeno ,iskreno, tacno I najvaznije Nije pateticno

    • Sju on 09/08/2020 at 16:46

    Bio i ostao legenda… Imala sam tu sreću da budem student kad su mu izašla oba albuma, hoću reći studentski kredit je bio potrošen na obe njegove kasete 😊Deci svojoj sam puštala njegove pesme i unuku ću samo da još malo poraste. Njegova „Ne pokušavaj mjenjat me“ je nešto što svojom mantrom nazivam.. Za mog brata je no. 1 „Od druga do druga“, obavezna je na porodičnim okupljanjima. Dakle… Šobić zauvek u mom ❤️

    • Gajo on 09/08/2020 at 13:44

    Good

      • Nemanja on 09/08/2020 at 20:56

      Svaka cast na tekstu. Alal vera!!!

      1. Hvala, Miladin.
        Našo mladost si neizmerno obogatil.

Komentari su onemogućeni.