MIŠA ALEKSIĆ-ČOVEK IZ SENKE

Tiho prstima prebiram po tastaturi, još nesvestan o vesti kojom ovogodišnja pošast uzima danak, lagano, ali sigurno, podmuklo pokazujući svoju neskrivenu snagu zlurade prirode, kao gorka voda i isprana kamena prašina na vetru.

Oseća se taj ukleti poklič smrti na svakom koraku, ne prašta, ne daje nadu, ne besedi o sebi samoj, samo ruši sve pred sobom i ostavlja te da u svojim ružičastim snovima, kad se probudiš, shvatiš svo crnilo pred kojim klečiš, nema molitve koja leči, samo šapat odlazećih godina koje ne proživesmo na način na koji smo želeli. Još jedan istinski stvaralac muzike pod okriljem pravog rokenrola nas je napustio, tiho, baš onako kako je i muzicirao i stvarao. Uvek iz drugog plana, nikada u gro planu, težeći da se predstavi skromno na sceni i pompezno na muzičkom pijadestalu rokenrola, pre svega domaćeg.

Napisati bilo šta novo o Miši Aleksiću, jednom od osnivača Riblje Čorbe, je tekstualni nonsens, obnoviti staro je nepotrebno, ali taj noseći ritam koji je on davao svojom prepoznatljivom svirkom bas gitare ostaje i dalje u uhu svih onih koji su voleli „Riblju Čorbu“. Univerzalan odnos prema svirci, bez plagijata, bez dodvoravanja, autentično je štitio leđa frontmenu grupe Bori Đorđeviću.

Do kraja odano, postojano i gordo. I kada im je išlo, i kada su zastajkivali, kada su bili moćne zvezde na ovim proširenim regionalnim prostorima i kada su se sporim koracima vrteli u krug. Miša je bio uvek taj jezičak na vagi između veličina koja su vremenom narasli u samoj grupi. Možda ne uvek odlučujući, ali svakako respektovan od strane onih u bendu koji drugačije misle. I treba misliti različito, jer uvek ta drugojačitost rađa nešto novo, ne uvek bolje, ali daje pokret u smeru kome se teži ići. Jedna od Mišinih pesama koju je napisao, a kojom je „Čorba“ dugo godina započinjala sve svoje žive nastupe je „Zvezda potkrovlja i suterena“, a prošlo je više od od četrdeset godina od kako je ugledala svetlost dana na prvom vinilu „Riblje Čorbe“.

Prava rok pesma, sa lako prepoznatljivim rifovima i naravno izvrsnim Borinim tekstom, no Mišina je muzika. Ili song „Ostaću slobodan“ sa drugog albuma grupe, a šta tek reći za pesmu „Amsterdam“ sa „Osmog nervnog sloma“. Lako je bilo Ediju Grantu da svojim vokalima potpomogne istu, kada je imao briljantnu muzičku podlogu koju je napisao Miša. Čovek iz drugog plana. Bio je pravi kamen temeljac možda i najveće rok grupe sa ovih prostora, nemerljivi oslonac i na javi i na snu.

Ta Čorbina ritam sekcija ostala je nepromenjena od početka rada grupe. Bilo je izmena u grupi, svi oni koji su prošli kroz istu su svakako ostavili trag, ne mali, ali Miša… On je ona noseća kost u Ribljoj Čorbi, koja joj je uvek davala stabilnost i sigurnost grupi. Da, Bora je izmislio Čorbu, možda je i najveći rokerski tekstopisac ikada na ovim našim sumorno-čemernim horizontima, ali čovek iz senke koji je održavao grupu svih godina postojanja je Miša Aleksić.

Ponovo prebiram prstima po tastaturi i dalje ne verujem da pišem nešto što ne želim, u prošlom vremenu, o čoveku koga poštujem i cenim. Što da ne, volim kao muzičara… Eto ja kao i on, onako, nepoznato, iz senke, u okvirima mogućeg. Znam, ipak je kraj… Bar za sada.
Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/misa-aleksic-covek-iz-senke/

1 comment

    • Enfild on 06/12/2020 at 11:15

    Ocekivao sam tekst o Mikici Zdravkovicu

Komentari su onemogućeni.