NARODNJAČKI BLUZER ŠUMADIJSKOG KOVA – TOZOVAC

Bio je vetar pod prstima hladne i nabujale Ribnice, bio je lepršavi talas glasnogovorništva kada su svi u
ćutnji i tihom pokoru sebe videli, bio je ružin san na oblacima uzvišenosti i najveći narodjački bluzer
šumadijskog kova. Jak i skroman, vokalna gromada,kao sakupljeni pepeo svih sazveždja ispod kojih je
obitavao, boem i velika duša nad kafanskim stolom. Moćan, a opet krhk u svojoj neopisanoj veličini,
umetnik zlatnog štiva i sopstveni kaskader nad vlastitim životom. Ljubazan i nežan, a opet, na neki način,
opor i neukrotiv, raskalašan i surov prema samom sebi. Čojstven i nedokučiv mladjanim naraštajima koji
bi da sve preko noći ostvare, ali, tako i nestaju, pretvaraju se u pevačke aveti i kao prah posut po
valovima prošlosti, odlaze u zaborav. A on, šarmer, čovek od stila, glumac u svom životu i jedan od
najboljih interpetatora narodne, ali one prave, muzike, jednom rečju gospodin. Tozovac.
Kada je počinjao u estradnom ešalonu narodne muzike, mnogi od nas nisu ni bili rodjeni, ali je Tozovac
lagano gurao svoju karijeru, uvek tražeći fini balans izmedju onoga što on voli, estrada nudi i narod želi
da čuje. Njegov lako prepoznatljiv oštar vokal, a opet nekako suptilan karakter i blag pogled, učinili su ga
popularnim, ne samo medju ljubiteljima narodne muzike, već i kod svih onih koji imaju istančan sluh za
dobru muziku i još lepši glas. A imao je i stas. Bio je korpulentan, lako uočljiv kao pojava i prepoznatljiv
kao vokalni solista.
Redjali su se hitovi koji su ostajali u narodu, koncerti i duga iscrpljujuća putovanja po tadašnjoj zemlji i
inostranstvu. S osmehom na licu pronosio je zvuk stare šumadije, bez zurli, bez vokalnih narikača, samo
njegov moćni vokal, harmonika u prvom redu, zatim violina, te ritam sekcija, bas i bubnjevi. Šumadija je
imala svog orla na nebeskim otočjem, svog gospodara narodne muzike u najrečitijem smislu. Možda nije
bio kralj narodne muzike, ali nikada nije ni pokazivao želju za prestolom iste, nikada od njega niste mogli
čuti bilo koju ružnu reč za nekog pevača ili muzičara, uvek im je davao podršku da istraju, a nemojte
misliti da su neki to i zasluživali. Ogromna je kapa nebeska, ali je i Tozino srce bilo veliko, a taj ugarak u
duši vazda je znao sakriti, osvetliti i izbrisati.
Od devedesetih godina na ovamo nije mnogo snimao, bio je borac protiv politike koja je unazadila i
obespravila Šumadiju tih osenčenih godina, borio se protiv tamnih vilajeta, bez ijedne prozivke koja nije
bila potkovana istinom ili lepotom njegove reči ili same pesme. Svakako jedna od najpoznatijih pesama
koja ga je ovenčala gospodarem šumadijskog melosa je Jeremija. Reč je o srbinu, neuništivom ratniku i
napaćenom biću, koji malo traži, a tako mnogo daje. Njegov opanak uvek je nosio prašinu srpske
(njegove) zemlje, bez obzira gde je hodao. Za muku i bol nije pitao, samo ponos, čast i vera. Pesma je
brže bolje od tadašnjih vlastodržaca okarakterisana kao nacionalistička i bila je nepoželjna na radio
talasima, ali ne i u samom narodu. Bio je to početak sedamdesetih godina, kada jedna lepo sročena i još
bolje otpevana pesma bila zatočena u misaonima kazamatima neukih i nepismenih sluganjskih glava.
Sluge su odavno nestale sa ove scene, ali je pesma ostala kao trag neuništivosti bića jednog naroda, bez
mržnje prema drugom.
Tu je posle pesmu prekomponovao veliki zbirač tudjeg rada umetnik Bregović i sa svojim orkestrom
doprineo da Jeremija zaživi i kod mladjih naraštaja. Osavremenjeniji zvuk i drugačiji aranžman jeste
doprineo populaciji pesme, ali je original ostao neprikosnoven jer je nošen šumadijskim zvukom i
briljantnim Tozovčevim vokalom. Pratiti popularnu tzv. Word muziku jeste u trendu, ali imati uvo i srce
šumadijskog pastira je nešto sasvim drugo. U ovom slučaju prvo.
Jesen u mom sokaku donela je i jesen u njegovom životu, ali ne turobnu, ne nošenu oktobarskim kišama
i ranom novembarskom susnežicom, već budjenje osećanja prema velkom umetniku koji je dobrim

delom bio zapostavljen od tadašnjih medija, ali ne i u srcima običnog puka. Ostaće ta čudesna zlatna nit
njegovog vokala, šumadijskog džentlmena i paora svetskih manira. Iz jednog jedinog razloga – bio je
gospodin šumadijske kaldrme i ponosni pastir srpskog melosa, ali onog pravog.
Muziku delim, kao i ljude, na dobre i loše, s toga zamoljen od mog prijatelja Nebojše Ristića, velikog
poljoprivrednog pregaoca, da napišem tekst o velikom umetniku Predragu Živkoviću Tozovcu, pravom
bluzeru sa ovih prostora i rokeru u duši koji je svirao i pevao srpsku narodnu muziku na jedan soficirani,
ali lako prepoznatljiv način, napisah ovaj tekst.
Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: https://palankadanas.com/narodnjacki-bluzer-sumadijskog-kova-tozovac/