НЕМАЊА ДЕВИЋ: „REMEMBERANCE DAY V.S. ДАН СЕЋАЊА“

uvs161111-001

Пише: Немања Девић

Петак, 8. новембар. Сасвим обичан дан у Торонту. Митровдан у Србији. Шетња канадском метрополом прија, иако је ваздух оштар. На улици, у пролазу, сретне се по који човек који на реверу носи вештачки црвен цвет. Мали, али приметан. На раскрсници, па у продавници, још по који. Из школе излази група ђака – сви они носе црвен цветић. Људи жуте, црне или беле коже, без обзира на веру, стари и млади – носе га без разлике.

О чему се овде ради? Канада 11. новембра празнује Дан сећања (Rememberance day) на Канађане пале у свим ратовима од 1914. до данашњих дана. Једанаестог месеца, једанаестог дана и једанаестог часа, године 1918, силе Антанте потписале су примирје са Немачком, чиме је окончан Први светски рат – „рат који ће окончати све ратове“ како су савременици веровали. Припреме за обележавање овог датума, који је значајан за сваког канадског грађанина, почињу две недеље раније. Већ на улазу у кафић или одмаралиште на ауто-путу могу се видети кадети, тинејџерке од 15-16 година које деле црвен цвет – брош којим исказујете поштовање према жртвама. Кадет је ваннаставна активност у школама, предвиђена за младе од 12 до 18 година. Они по неколико пута недељно похађају предавања везана за канадску историју, географију, војску. Имају своје униформе. Ту се формира њихова родољубива личност. У складу са овако развијеним интересовањима и вештинама, добар део младих одабраће и професију којом ће се бавити у будућности. Младим кадетима за црвен цветић се даје прилог по жељи, а читав приход намењен је фонду за помоћ ветеранима.Црвен цвет је заправо, као божур у Срба, мак (poppy) који симболизује страдање. Црвени мак је цветао на гробљу војске Антанте у Фландрији, које је остало вечна кућа многим канадским војницима палим на овом бојишту у Првом светском рату. Просечан Канађанин зна напамет стихове култне песме о њима, коју је написао ратник и књижевник из Онтарија, Џон Макре: На пољима Фландрије, расте мак, између редова и редова крстова. Значај песме и црвеног мака за Канађане има симболику и значај као песма Милана Ракића „На Гази-местану“ и црвени божур за Србе.

Међутим, за Канађане, који су и космополити и неоптерећени прошлошћу, ношење знамења које слави прошлост није анахроно, нити било ко тај чин посматра као шовинистички или националистички. Овде је то ствар одавања почасти погинулим прецима, али и израз поноса, достојанства и самопоштовања. Са црвеним маком на реверу млађи Канађани масовно иду у вечерњи излазак. Канадски Срби са њим иду у цркву и на славу. На рекламним паноима истакле су га и банке и ресторани, носи га чак и градоначелник Торонта за чије се име ових дана везује велика афера… На кућама су истакнуте канадске заставе. И све је то овде сасвим нормална ствар, о којој у јавном мњењу нема дилеме, распре, подела.

Једанаестог новембра, у дневним новинама Дан сећања је тема број један. Ступце испуњавају ауторски текстови и интервјуи о значају овог датума за канадску историју. Тога дана, у 11 сати, стаје све. Стају аутобуси на улицама. У државним и приватним предузећима, у школама – сви ће на минут заћутати. И тај минут биће молитвени минут за све оне којих нема.Дан сећања у Торонту обележен је са три свечана јавна скупа: испред општине, испред зграде провинцијске владе и испред универзитета. Ништа није необично и ништа се није десило што се не би десило у Србији. Можда је само однос студената другачији – у Торонту су се окупљали у стотинама, док у Србији манифестације овог типа нису привлачне за млађи нараштај.

Можда се над овим треба замислити. За примерено обележје у Србији узета је Наталијина рамонда, позната и као „цвет феникс“. Ово је ендемска врста, која цвета на планинама источне Србије и на Кајмакчалану. Уз мало воде, чак и ако се осуши, може да поврати своју пређашњу лепоту. Тако симболизује државу која је била наизглед поражена и прегажена – а напослетку ваксрснула и кренула у победу, као птица феникс која је полетела из пепела… Међутим, набавити ово обележје, чак и купити га – у Србији је немогуће. Потребна је само жеља и воља надлежних да се то исправи, како би се Дан примирја, или још боље Дан победе, укоренио у свести тек долазеће генерације, која на овај дан и на гигантско дело својих предака може само да буде поносна.

У Србији мало људи зна шта се обележава 11. новембра. Можда зато што је овај празник у календару новијег датума. Многи га празнују и радују му се јер је то само један више нерадан дан. Али, у Србији тога дана ништа неће стати. Појашњавање важности овог датума за српску историју биће ствар добре воље и одговорности појединца у школи, на факултету или у медијима. У XXI век ушли смо а да не знамо колико нас је нестало у протеклим ратовима за слободу, а да не знамо колико нас нема. Са својом свешћу о прошлости нећемо одредити исправан правац за кораке које ћемо чинити у будућности.Док будемо гледали пожутеле фотографије својих предака, бркајлија за максимом, победника са шајкачама, збиља је време да се запитамо: јесмо ли ово и данас ми.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/nemanja-devic-rememberance-day-v-s-dan-secanja/