НЕМАЊА ДЕВИЋ ЗА НОВОСТИ: О ПАРТИЗАНИМА СЕ ЈОШ УВЕК МАЛО ЗНА

Много је „белина“ у историографији везаној за партизански покрет у Другом светском рату. Не зна се поуздано какав је биланс грађанског рата 1941. и колико је жртава изазвао до краја окупације, који је заиста обим револуционарног терора у првој ратној години. Није довољно истражена улога шпанских бораца у подизању устанка, ни како је после тога текла тиха елиминација значајног броја њих.

Ово, за „Новости“, објашњава историчар Немања Девић, из Института за савремену историју, који управо спрема докторат о партизанском покрету.

– За јавност је и даље непознаница какав је био састав партизанских одреда 1941. и ко су заправо били људи који су их на терену предводили, како су били наоружани и опремљени, која је била улога команданта, а која политичког комесара у одредима и какав је био њихов међусобни однос – истиче Девић.

До данас није прецизно утврђено ни како су изгубили животе Драгојло Дудић или др Милош Пантић, из ваљевског краја, који је био епицентар комунистичког покрета. Они су били комунисти, али и народњаци.

– Јавност не зна данас ни на колико се тачно квадратних километара простирала слободна територија 1941. и шта су од тога држали партизани, шта четници, а шта заједно. На пример, Ужичку Пожегу држали су само четници, а Горњи Милановац и поједина места у Подрињу заједно – објашњава Девић. – Не знамо ни када је стрељан чувени предратни комуниста Живојин Павловић, који је први писао о чисткама у СССР и објавио књигу „Биланс совјетског термидора“, као и сликар, вајар и писац Михаило Миловановић, један од оснивача УЛУС и ратни сликар Врховне команде у Првом светском рату.

Наш саговорник додаје да се данас не говори ни о томе шта су и колико партизани ослободили 1944, без подршке Црвене армије, и да ли би могли да се боре без помоћи савезника. Не прича се ни о томе да су четници такође учествовали, што сами, што са Црвеном армијом, у ослобађању земље (Крушевац, Петровац на Млави, Лазаревац…)

Али, као што смо деценијама падали у замку да сатанизујемо Југословенску војску у отаџбини, тако ни данас на партизане не гледамо као на људе свог времена, већ само кроз призму револуционарног терора, примећује Девић. На питање које су светле тачке Народноослободилачке борбе, он наводи да, с обзиром на то да су се нашли на страни победничке антифашистичке коалиције, никако не би требало минимизирати ратне напоре партизана и жртве које су поднели. Такође, још у ратно доба започињали су радове на обнови порушених крајева, на ослобођеним територијама радили су на изградњи инфраструктуре и описмењавању, а жене су од 1945. први пут добиле право гласа.

– Нико не доводи у питање значај и карактер антифашистичке борбе, али се данас поставља питање да ли је устанак 7. јула био преурањен – коментарише Девић. – Различити погледи четника и партизана да ли треба настављати борбу по сваку цену и да ли треба ићи у револуцију, убрзавају отпочињање грађанског рата, на јесен. Ова братоубилачка борба однеће више жртава него немачки окупатор.

ПОЛИЦИЈСКИ ИЗВЕШТАЈ О 7. ЈУЛУ

У ИЗВЕШТАЈУ полиције о догађањима 7. јула 1941, када је Жикица Јовановић Шпанац пуцао у жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, наводи се да је у селу Бела Црква био вашар, али су окупљени обавештени да се из безбедносних разлога забрањује. Већ су почели да се разилазе, када се појавила група од петнаестак наоружаних људи, „предвођена једним бандитом у цивилном мантилу, са петокраком црвеном звездом на реверу“.

Он је окупљенима почео да говори о Стаљину, совјетској револуцији, да треба да се лате оружја и придруже им се, врше саботаже, не иду на кулук и не плаћају порез. У том су се појавили жандарми. Комунисти су их позвали да положе оружје, жандарми су опалили метак увис у знак упозорења и повикали да они спусте пушке и пиштоље. Као одговор, на њих се сручила киша метака.

Новости

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/nemanja-devic-za-novosti-o-partizanima-se-jos-uvek-malo-zna/