NEŠA LEPTIR

Pamtim ga po večitom optimizmu, širokom osmehu, dečjim nestašlucima na sceni, po prvoj ploči iz1982., po prvom koncertu gde sam ga gledao sa društvom, a da nismo ni bili svesni koga i šta gledamo te jeseni u bivšem Domu JNA, koji više i ne postoji (zamenio ga veliki market), po špici tv dnevnika u njegovom izvodjenju pod svetlima šarene scene, po duhovitoj zabavi i prikrivenom bolu u njegovim sentiš songovima.

Zašto o Neši sada, bez povoda, bez jubileja, bez ičega štonekom nešto može značiti? O, da uvek ima nešto što u sebi možete pronaći, neku vezu sa sećanjima koja ne blede jer su duboko satkana u čoveku koji je prošao dobar deo puta, trudio se da dva puta ne pravi iste greške, da što manje posrne na tom klizalištu od života, da ustane, kad je već u nokdaunu, da zažmuri pred istinom na koju ne može uticati, da sve Božje tuge skupi u vagon bez voznog reda i jednim klikom sve to duboko potisne u skladište svoje duše.

Da, ove zime aktivna su mnoga klizališta u raznim malim gradovima nebeske nam naše zemlje, lično sam bio na dva, naslušah se muzike sa istih,a bez da sam kročio na led,ali sam imao koga gledati kako prve korake na ledu savladjuje, kako mu je trag što ostavlja na zaledjenoj površini sve duži i duži, kako je mališan sve ponosniji i ponosniji… Ali muzika… Meni strana, otudjena, bez ukusa, bez mirisa, ma koronična, bez duše i traga sa ovih prostora. Duboko u sebi sam se zapitao zar je moguće da niko, ama baš niko, za sve te sate i sate koje smo proveli na ta dva klizališta u dva različita, ali bliska grada, ne pusti „Slinčuge“ od Poslednje igre leptira, zar je moguće da postoji bilo koja druga pesma koja bi odgovarala sceni na klizalištu. Privremenom, naravno. Tako sam se i setio Nenada Radulovića Neše i Poslednje igre leptira.

Bila je igra, ceo njegov život, lepršava, nadahnuta, za druge je bio večito nasmejan, momak bez briga, kao da je svoj život, svoja krila, drugima odavno poklonio, još dok je bio živ. Taj njegov zalog ljubavi prema svetu ocrtao se, ne samo kroz njegove stihove i muziku, nego i kroz nastupe koje je imao, kako u velikim gradovima, tako i u varošicama gde su postojali minimalni uslovi za bilo kakvu svirku. Ali, Neša je sa svojim bendom svuda svirao. To nisu bile klasične svirke, to su bili pravi scenski nastupi, predstave, a on, taj magični leptir sa suviše tananim krilima, svima je davao celog sebe, do kraja svog života, nosio je tu scenu za svoju publiku, za svoje prijatelje, poznanike. Taj šou je bio izuzetno lirski bogat, rečito duhovit, edukativan i zabavan, stilski perfektno odradjen, ne samo za ono vreme, već bi bogatstvom svoje priče, Neša i dan danas mogao biti više nego atraktivan, a sa mnogim tzv. zabavljačima današnjice ne uporediv. Zašto? Zato što je imao dušu, dečji osmeh, neiskvareni dodir malenog leptira na oporoj koži čoveka sutrašnjice, čoveka koji tek treba doći i zakoračiti na plemenitu nam ovu planetu. Ili bar na nešto što će ostati od nje…

Sećanja naidju, pronadju svoje mesto u istoriji gubljenja vremena i raznoraznim nestašlucima, udare okvir prolaznosti postojanja svakog od nas, a onda utihnu i čekaju svoja povremena budjenja. Tako dolaze i prolaze… Ali ostaju zamašne uspomene, tragovi neizbrisivi u svima nama, naravno i u Nešinom opusu. A brazda njegovom rada je strašno duboka. Znam da nam nije rekao sve, nije stigao, umorilo ga je vreme, život svoj koji je posvetio nama, i ko zna čega još je nosio na bremenu svoje duše… Ali ostala je „Nataša“, „Vrati se“, „Grudi Balkanske“, „Slinčuge“, „Dečko Ajde oladi“, „Srce od meda“, „Jeleni umiru sami“ i još toliko trenutaka sentiša i ljubavi na njegovim albumima…

A tek scenski nastupi… Zauvek ostaje u sećanjima svima nama koji smo ga ikada gledali na živo, jedna „Baba Višnja“… Smejali smo se do suza, izmedju numera, i bezbroj puta prepričavali zgode Baba Višnje i Nešine prezentacije iste… On je bio to dete u Baba Višnji, taj maleni gorostas sa gitarom i osmehom na licu. To putešestvije od sat i po, ta vesela zabava protkana rok pop numerama i dosetkama od Leptira je neprepričljivo, zabavno do srži, ali ne prosto, sa merom, ukusom i stilom do kraja, lepršavo i moćno.

No, svaki leptir na krilima nosi prah, taj zamah srećnih krila, ali kratko traje ta radost malenog leptira, taj šum morskih talasa i škripa kamenčića dok stružu o stenje, nebeski lelek je bio jači, poziv za put bez povratka, bez karte, bez želje za putovanjem, bio je to zov koji se nije mogao odbiti.

Tragova na ledu koji su ostali od Nešinih slinčuga više nema, otopio se na suncu koje ga je odavno sebi prizvalo, Bog Ra ga je ugostio kao najvećeg i najšarmantnijeg zabavljača dečjih duša, onih koji nikada nisu želeli napustiti čarobne niti detinjstva i sebe nadzidati do vrhova koje vode ka čoveku.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/nesa-leptir/