ПАЛАНАЧКА ПРЕДСТАВА „КОКОШКА“ УСПЕШНО ИЗВЕДЕНА НА РЕПУБЛИЧКОМ ФЕСТИВАЛУ У КУЛИ

Представа „Кокошка“, сениорског ансамбла Градског позоришта Паланка, при УКЦ Смед. Паланка, синоћ је успешно изведена на 60. Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули.

Какав је зтисак оставила представа можете добрим делом сазнати ако прочитае критику коју је написао Давид Кецман Дако, песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар.

Николај Кољада: Кокошка; режија: Павле Јозић; Градско позориште Смедеревска Паланка
Пише: Давид КЕЦМАН ДАКО
На самом почетку, погледом на позорницу и током ослушкивања првог „квоцања“ у свему, а тек у љубомори тако моћне (и само име јој то предочава) Але Ивановне (- Ко- ко-ко-ко; ко-ко-ко; устај кокошко. Ти инжењерко људских душа и туђих мужева…), захваљујући маштовитој, показаће се и веома функционалној сценографији, јавља се готово наглас изговорена слутања, или је то тако добром ликовношћу пробуђена нада: – Права позоришна представа! Нада с предлошком у оном што нам је и до сада било знано захваљујући креацијама које су на Републички фестивал аматерских позоришта Србије у Кули стизале са сцене Градског позоришта из Смедеревске Паланке („Заточеници из Алтоне“, „Максим Црнојевић“, „Краљ Иби“, „Сумњиво лице“, а у новије време и награђиване представе „Жак или покорност“, „Тетовиране душе“,и„Атентат“).
Поставком „Кокошке“, најпре радикалније оствареном адаптацијом овог Кољадиног готово култног дела, сценографијом, избором музике, бригом о костимима, млади драматург и редитељ Павле Јозић успео је да нам обелодани/предочи и нешто више не само не само када је реч о могућностима које за глумцима нуди овај мелодрамски комад са причом у маниру „све округло па на ћоше“, него и о самосвопјности свог редитељског концепта. Сценска прича, час мелодрама, час, макар и фрагментом/цитатом из неке друге представе, чиста драма, али тако уверљива сценска прича о позоришним људима какви они све могу бити посвећујући се више своме детиње-наивном сну о успеху и о срећи него оном суштинском. До крајности болном и непревазиђеном у себи самима. Више туђим животима које играју (читај: живе) на сцени у жудњи да игром у свему и што је могуће боље удовоље тим „мистичним“ бићима који их прате очима из позоришне таме. Са лицем увек неког другог, а никад стварно својим лицем, оним које је без шминке. Лицем које је уствари маска од свих најсавршенија, по захтеву пресне јаве, ваља им преживети од једне до друге, а увек неизвесне игре за хлеб. Игре за своје место у животима позоришних воајера, који и не маре за њихов стварни живот, живот иза кулиса.
Иако се пред нама остварује „само једна“ у низу проба будуће представе која ће се, сазнајемо при њеном крају, звати „Кокошка“, ову креацију аматера из Смедеревске Паланке доживљавамо као стварни живот позоришних бића. Живот који је највећим делом доиста сав на позорници а само је привид од живота који се сценском магијом постварује под светлошћу рефлектора, под само привидно плавим (сценографским) небом, а она жута светлост иза једног јединог (сценског) прозора ваљда је сунце. Њихов, глумачки живот, и сами то казују крајем своје приче о себи, један и једини живот који им је од Бога дат, за разлику од позоришне представе, нема репризе, испуњен је туђим животима, остварују га ангажманом/игром у делима које својим именом/идентитетом потписује неко други. Чехов, например, или Достојевски, Булгаков, поменимо само писце именима својих главних „јунака“, Ала Ивановна (Александар Саша Стошић), Дијана Раскољникова (Дејан Глигоријевић), Нона Дубовицка (Марија Јозић), Фјодор Иљич (Радоје Ђурђевић), Василиј Всеволдович (Слађан Станић), алудира Николај Кољада. Сјајан, добро уигран глумачки ансамбл предвођен тандемом Стошић – Глигоријевић, у нимало лаким, али и захвалним улогама травестита- времешних глумица (Але и Дијане) које се боре за своје место и на сцени и на округлој (као да је арена, као да је вртешка) постељи главног позоришног редитеља Фјодора Иљича (Радоје Ђурђевић). Прецизност и доследност у тумачњу ових, до крајности комплексних, превејаних, свим мастима премазаних ликова. Речи похвале достојни: Марија Јозић (Нона Дубовицка, и Слађан Станић (Василиј Всеволдович). Сценом представа о раду на представи, у којој би, као и у животима изван/мимо сцене, свако да буде и лепши, и јачи, да има моћ над другим, над оним до кога му је стало, да га укроти, да га има само за себе, а у тренуцима предаха реч незгасле наде под плавим, лепршавим сценским сводом: – Видећемо ми још небо у драгом камену!
„Кокошка“ – још једна представа за незаборав са сцене посвећеника Талијине уметности у Смедеревској Паланци.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/palanacka-predstava-kokoska-uspesno-izvedena-na-republickom-festivalu-u-kuli/