Pismo rokenrol prijatelju: Isukani mačevi

 

 Dragi moj nepoznati prijatelju po muzičkom opredeljenju,   

sigurno i sam vidiš da su mačevi isukani iz svojih korica i da se isti oštre. Sve je spremno za beščašće uz znak optočen sakralnim srebrom za nove pohode ka ljudskom bezumlju i bespuću. Naša rok muzika nije za pokazivanje kao opera u raskošnim toaletama i hramovima teatra, ona je šum ulice i njenog kaldrmskog odsjaja, ona je više nego način života. Sam život se vekovima unazađuje kroz propagandu bogatih i nade ogromnih siromašnih slojeva koji se sklanjaju. I rok muzika tihuje decenijama, obesnažena i gurnuta u vrtoglavi ponor beznađa.

Ne sumnjam da ti ovo nije poznato, ali vitraži rok muzike ne služe za molitve pajaca na koncima virtuelnih digitalnih umetnika, sakrivenih iza internet adresa moćnika koji su samo tu jaki borci iza paravana finoće i uglađenih balova za svoje silikonske lepotice bez dara govora, poistovećene sa voštanim lutkama koje služe samo za prikaz, za predstavu bez ljudskog identiteta. Digitalni kod, broj i šifra za ulazak u njihov svet nama i ne treba da bude pristupačan.

Naša adresa je zemlja i nebo, njihovo je sve između, soficirano, sterilno, mlako i neprirodno, neimuno za dodir i strast. Rok muzika je užitak u borbi koju ne možeš dobiti, ali tvoj drhtaj i nežni vapaj ka suncu je nepotkupljiv, tvoj ledeni pogled je vatra koja briše tamnu noć moćnika. Suze tvoje su reka koja nosi crnilo iz njihovih robotizovanih očiju. Odavno je iz njihovih duša isceđen onaj drhtaj tela kada se dodirnu ruke i prsti isprepletu. Rok muzika u sebi nosi ljubav, strast i konačno pokajanje. To je naš analogni svet koji lagano nestaje. A oni što dolaze za nama, imaju li viziju kuda ih vodi digitalno blagostanje, ta stalna igra između doušnika i potkupljivača, stavljena u ružni ram, bez boje, bleštavila, samo kopija odavno  izrezbarena od neposlušnog umetnika.

Rok muzika nije ćutanje pred nemanom, ona je vetar koji nosi šapat pustinjskih dina, ravničarskih vetrenjača i huk planinskih prevoja. A između njih spava more, jezero i čisti potok. Nedodirljivi u svojoj čistoći i odviše zamoreni  da nas stalno upozoravaju kako smo mali u svojim naumima i beskorisnoj pohlepi za svim i svačim. A tako bespotrebni jedni drugima… Jesmo li srećniji u svom materijalizovanom snu, na jedan klik, na jedan ulazak u virtualnu bezbrižnu budućnost, kroz naočare za 3D, 5D ili 4K, 8K, ili ne znam više koji K. Sve je na akciji, radost, veselje i sreća, a samo se za smrt teško plaća. Tu nema popusta. Ujka Sam je već zalepio sibirske tragove na Kineski zid. Samo se čeka bezbrižna svirka automatizovanih čeličnih ruku kroz marševski korak smrtnika od krvi i mesa. No, njih već odavno niko ništa ne pita, a ćutanje se uzima kao vaskrsnuće sreće i odanosti sledbenika.

Čuješ li, prijatelju moj, taj tihi pisak usne harmonike, taj nežni trzaj ruku umetnika dok svira na njoj, to blago zujanje lampaškog pojačala kad utihne gitara i poziv bubnjeva što odišu ritmom očajnika, tog poslednjeg Mohikanca koji hoda po zemlji prekrivenoj lišćem i zatrpanoj snegom. Nekada belim, sada sivim… Ako ga uopšte i ima… Taj zvuk lomi srce kroz prošlost, kroz osvajanje rok slobode i svime što on nosi sa sobom. A nosi mnogo, ponekad i sve, samo to se ne vidi, u stvari, ne želi se videti to srce od meda, slobodan hod i trenutak pažnje, nežnosti i sreće koji izbija između slobodnih ljudi. Nismo satkani od čelika, nismo i ne želimo biti bezgrešni, imamo teška osećanja koja valjamo raznim mirisima niz naše životne padine, sa porocima kojih se ne stidimo, sa sitnim životnim prevarama na koje smo ponosni, koje često i ne prođu, ali probano je bar…

Znam, muzika je kada sviraju živi ljudi, kada se nespretno otrgne pogrešan zvuk iz savršenstva, kada se ispadne iz ritma, kada vokal zafelšira, kada se jagodice na prstima zakrvave dok se cedi poslednji akord sa gitare, kad klavijature utihnu, a trebale su vrisnuti, kad sve pođe nestvarno loše. Sve je to život, stvarnost bez ružičastih zakrpa na naočarima, kao kad sočiva u očima zagrebu i čistu suzu puste.

Prijatelju moj, sve dođe i prođe, ostavi traga u vremenu, neku crtu ili sličicu, ranu u duši i ogrebotine  po telu. Čuvaj svoje trofeje. Brazde na licu i bore na čelu ti kažu da si još živ, treptaj oka i trzaj glave, da si odavno umoran od svega, zasićen i otrežnjen zanavek, da si svoje bajke odavno odsanjao i sklopio knjigu života. Ali, kraj nije kada ti poželiš, možda pruga vodi prema hladnom severu i previše je neosvetljenih tunela kojim tvoj život tutnji, no uspravi se, makar bilo poslednji put, hrabro, ljudski i u zanosu. Nek živi rokenrol.

Tvoj Miodrag Marković

P.S. Da, mon ami, mačevi su isukani i čeka se urlik čopora, nema zvezda, nema mesečeve svetlosti ni u tragu, utrnuo je osećaj bliskosti vođen nagonom svireposti. Samo mrkla noć…

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/pismo-rokenrol-prijatelju-isukani-macevi/