PRIČA O DVA RAZLIČITA VINILA

Listajući po vlastitim sećanjima u sklopu odabira o čemu bih ove nedelje mogao pisati, već duže vreme mi prolazi kroz misao sva nesavršenost lepote rokenrola, koja svoj lokalni izvor uvek ima na temeljima
domaćeg stvaralaštva.

Ta lagana neraskidiva nit utkana je na stubovima svake mladosti koja se na bilo koji način okušala u dubokoj reci životne filozofije rok ponašanja. Na prvom mestu je bunt, taj prkosni mladalački prezir prema svemu što ima osrednju vrednost, što je učmalo, ali stabilno, no bez ideja koje bi menjali njihov svet. A taj svet odavno nije dobar, odavno ne pripada njima, već se traži da se istom oni priklone, da u miljeu ratova, bespoštedne anarhije i rušilačke utopije, odsanjaju svoje idilične snove, kroz musave prozore i sive kvartove predgradja umivenih velikih gradova.

Te prigradske balade, gde je svaka iskovana reč vodilja novoj misli i budućoj želji, gde je nada na kraju svakog akorda veća nego bilo koji most što spaja nezalečene ljudske rane, a gde i dan danas stihovi tuguju bez milosti u raskićenim sokacima negdašnjih uličnih ratnika, gde su imnajjača oružja bila srce, reč i vera u samog sebe. U svoj toj nesavršenosti uvek se setim prvih albuma Prljavog Kazališta i Pilota.

Ima tome suviše godina da bi se davno ugašeni ideali budili, ali se pepeo na njima ovekovečio u sećanju tadašnjih dečaka. Na raskršću jednog odlazećeg mirnog doba i novodolazećeg okvira zaratne mašinerije, obe grupe su ostavile svoj dečački trag. Dva jednostavna albuma, sa više nego interesantnim tekstovima, pogotovo za ono doba, svaki na svoj način, još uvek dišu i drže taj plamen bunta. Ne znam ko sve piše za Vikipediju, ali napisati da je prvi album Prljavog Kazališta odsviran "nevešto", po meni, ne stoji.

Tako nešto ne bih na papir, čitaj ekran, stavio ni na dušu uličnog svirača u Knez Mihailovoj, niti bih na takav način opisao zvuk gitare svirača u nekoj malenoj uličici na obali mora, a ne tako lako surovo stavio pečat na stvaralaštvo tadašnjih sedamnaestogodišnjih mladića. Naravno da je ploča nesavršena, da ima podosta mana, od tehnike sviranja do produkcijskog zapisa na vinilu, ali je kroz njihovo vidjenje odrastanja dat siže svih nedostataka tadašnjeg društva, uz nagoveštaj tek velikog bola koje nas je sve čekao devedesetih godina. Taj mladalački pank zanos prisutan je na celoj ploči.

Da, itekako vuče na Stounse i njihov album „Some Girls“, ima tu i te kako primesa, a pogotovo motiva, od Ramonsa i Seks Pistolsa. Baš zbog tog nesavršenstva, nema lickanja, doterivanja, samo sirova energija, prva ploča Kazališta je vrhunsko ostvarenje tadašnje mladeži. Bravo za ideju. Slično mislim i o prvom vinilskom izdanju Pilota. Okruglo pola sata svirke na besprekorno jednostavan način, tekstovi angažovani, ali svo vreme se oseća taj raskol naboja prkosa, mladalačke želje i ostvarenih mogućnosti.

Opisali su jedno vreme u prednastajanju metropole iz koje su došli. I uvek prkosno, dečački maštovito. I opet skromno, sirovo, bespoštedno, sa elementima panka, novog vala, modernog roka, ujedno opevavši sve problema tadašnje omladine. Bravo za ideju. Medjutim, oba albuma su različita. Način sviranja je drugačiji, pristup muzici nije isti, o različitim stvarima pevaju, ali oseća se taj prigradski eho i težnja za neostvarenim dečačkim snovima, gde nestaje poslednja trun nade i gde se iskra ljubavi neprimetno pretvara u plamen što nosi sve pred sobom.

Njihova kompaktnost se ogleda u više nego žustrom načinu sviranja, odiše laganom jednostavnošću koja vezuje pažnju za tih par agresivnih trenutaka koje nose u sebi, sa identičnim porukama protesta. Želja da se bude isključivo svoj po svaku cenu, provlači se više nego snažno kroz stihove na oba albuma.. Različitost je prisutna kroz pripadanje tadašnjim trendovima savremene muzike. Kazalište je kroz neki post pank uokviren bluzom periferije Zagreba i kroz nedosanjane ulice koje vode u centar grada, ovekovečio, bar na tren, jedno bezbrižno razdoblje pred buru koja se lagano njihala u daljini.

Piloti su, s druge strane, jedan tipičan urbani bend koji je negirao sve postojeće tadašnje vrednosti, počev od tadašnjih idola, do diploma pod upitnom vrednošću. Glasno, srčano, u zamahu mladalačke agresivnosti, a sve kroz danak naivnosti iste. Ne znam zašto, ali ima albuma koje oduvek nosim u sebi, često ih i preslušam, onako krckavo izvlačim zvuke iz njih i uživam u ispraznoj ideji da dolaze bolji dani. Ova dva vinila su na toj listi. Nesavršeni, svako na svako na svoj način, ali imaju taj zanos, tu neiskazanu rečitost do kraja, taj neskriveni prkos koji uporno žele podeliti sa drugim. A priča je uvek ista, samo druge korice i lepše boje..

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/prica-o-dva-razlicita-vinila/