PRIČA O JEDNOJ PESMI: JOŠ JEDAN DAN U RAJU – FIL KOLINS

Fil Kolins, sjajni umetnik, svestrani muzičar, tekstopisac, glumac, što bi se reklo novosavremenim jezikom – multimedijalna ličnost. Lider popularne grupe sredinom sedamdesetih godina prošlog veka (po odlasku Pitera Gabrijela) „Genesis“, a onda kreće i samostalna muzička karijera.

Svi njegovi projekti su „puni“ muzike, produkcijski odlično urađeni, tematski angažovani uz neizbežne i ljubavne stihove koji preovladavaju u nežnim songovima koji ispunjavaju prazna ljudska srca. Njegova muzika je tvrđi pop, sa udaljenim primesama bluza zagrebanog ispod „mekih“ nota, potkrepljenih solidnim vokalnim umećem navedenog umetnika. Album „…Ali sada ozbiljno“ (…“But Seriously“) objavljen je 1989.

Koncepcijski vrlo dobro urađen, u skladu sa već iznetim stavom, sadrži jednu izvrsnu numeru koju je maksimalno eksploatisao i nesrećni MTV. Zašto tako o MTV-u, zato što mislim da je ubio muziku svojim besmislenim usmeravanjem muzičkih pravaca, ispiranjem mozgova nekvalitetnom i vrlo brzo zaboravljenom neinventivnom muzikom. No, i ta televizija, takva kakva je, ubode po nešto što ostavlja
miris i dubok trag za sobom. Reč je o songu „Još jedan dan u raju“, („Another day in paradise“), te odlično urađenim spotom koji prati smisao teme…

Pesma govori o našoj bezosećajnosti prema nemoćnim licima, našoj nezainteresovanosti za druge, a navodno smo svi rođeni jednaki. Niti smo rođeni jednaki, niti takvi umiremo, a ono što je još gore, niti imamo iste šanse za uspeh dok nas nosi talas života. Gledajući malu decu i njihovu međusobno nevinu komunikaciju između njih samih, verujem da vremenom postajemo otuđeniji jedni od drugih u svim pogledima, što bi neki rekli „život nas mrvi, a mi idemo za njim“.

U tom ljudskom zaboravu urađena je i „Another day in paradise“. Još jedan isti dan za beskućnike, za nemaštinu i osamu istih, za nesreću spevanu vekovima duševnog razaranja svega što dobija oblike ljudskosti, ili barem onog čega bi trebalo biti… O tom nepoimanju bližnjih peva Fil Kolins, o skretanju pogleda sa tuđe muke i begu u svoje mrvice samosreće. A svi gazimo istu koru zemlje, tvrdu i bahatu, ukusa gorkog i bespomoćnog. I tako prođe jučerašnji dan, prolazi današnji, a i sutra mu isti sliči, tako unedogled, od prvog do prvog, od Nove godine do sledeće Nove, decenije u istom ritmu žalosti prolaze, paraju se vekovi bola i stradanja… Uvek ista priča. Koračamo i želimo da sretnemo Čoveka, stalno ga iščekujemo, taman kad se pojave obrisi istog i pomislimo da je tu pred nama, on nestane. Virtualno živimo Čoveka u nama!

Na albumu „…But Seriously“ ima još par tekstova koji sadrže kritiku socijalno političkog stanja tadašnje, i dalje obećane zemlje, Amerike. Ne vidim šta se promenilo za ovih 30 godina od objavljivanja „…Ali ozbiljno“, ne samo u toj nazovi zemlji radosti i blagostanja, nego u celom svetu, koji se okreće uvek na korist istih igrača i njihovih revnosnih poslužitelja. Istina, tu i tamo vremenom iskrsne neka Dvorska luda sa svojom smelom pošalicom, no sve je to kratkog daha, kao fleš…

U pesmi se kaže da je beskućnik oteran sa svakog mesta, zato što nikome nije odgovaralo da bude baš tu. A mi da razmislimo bolje, u stvari da razmislimo uopšte, da počnemo da mislimo, da budemo samosvojni, da o nekim pojavama razmislimo dvaput, da ne prihvatamo onakve vrednosti kakve nam autoriteti nameću, ne svojom pojavnom logikom stvari, nego vodjeni isključivo svojim krupnim interesima, gde male i obične ljude prepuštaju nazovi sudbinama.

Pesma o beskućnicima je o svima nama, no ne želimo se naći u toj priči jer mislimo, kao i uvek, da se to nas ne tiče, da se savremeni robovlasnički sistem događa tamo nekim drugim licima i rasama, a da je oko nas sve u redu, sa malim odstupanjima, ali da boljitak neizostavno sledi, samo malo da poradimo na sebi. Svi ljudi imaju imena i prezimena, imaju korene, srce i dušu. Nisu zbir poređanih numera u matičnom broju stradalnika. Isto sunce nam zracima kupa lice i isti vetar šiba i stvara bore. Od istih boljki bolujemo, iste strahove živimo, volimo slične stvari i umiremo u istom ropcu. Svima su nam isti okovi, neraskidivi,
protkani nitima laži i bezumlja, ali i neizrecivom ljudskom glupošću i lomljivim komadićima straha. Glasam za slobodu i život, ali dostojnih Čoveka.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/prica-o-jednoj-pesmi-jos-jedan-dan-u-raju-fil-kolins/