ПРОПАСТ У РУЖИЧАСТОМ (БЕЗ ПЉУВАЊА МОЛИМ)

roze-kauc

Пише: Павле Јозић, драматург и редитељ

Не, неће бити речи о телевизији. Помињаћу другу, усуђујем се да кажем – значајнију појаву у друштву, него што је случај флечице препознатљиве боје, у углу ТВ  екрана. Пишем редове који ће некоме засметати, према којима ће неки остати равнодушни, и редове које нико неће ни покушати да прочита до краја. Реч је о позоришту, и то о овом нашем, аматерском, у Смедеревској Паланци, и каприциозним ветровима позоришног професионализма који, с времена на време, подигну прашину. Има их, којима прашина не смета ни најмање, а има и нас, и то не мало, у којима та прашина – и док је нема у очима, али и онда када она безобразно и безобзирно заслепљује и гуши – буди осећај мучнине, туге и (истовремено) беса.

            Позоришни аматеризам у Паланци, гази сто дванаесту годину! За све то време, у позоришним активностима на тлу наше општине, учествовали су учитељи, лекари, трговци, занатлије, револуционари; уобличаване су уз беспрекоран рад професора, глумаца аматера и глумаца професионалаца, и других зналаца; забрањиване су и афирмисане од стране партијски обојених и оних потпуно беспризорних. Факат, увек их је било. Некада је позоришна сезона бивала успешна, а било је и мање успешних. Постојала је пракса позоришних гостовања, чија је карактеристика била да се декор представе, реквизита и костим, ушушкају међу промрзлим глумцима на запрежним колима, па да се, тако опремљена, представа упути према неком селу, другој општини, или још даље; окупљена у адаптираној, често прохладној просторији, публика би аплаузом наградила глумце, а у зависности од тога каква је реакција публике била, домаћин би одлучивао на који ће начин наградити госте. Ако би представа била успешно одиграна у каквој механи, знало се: оброк и пиће. И дружење, много дружења. Но, све то не мора пуно да говори о поретку ствари. 

            Данас, према мишљењу многих, позориште је само место (јефтине?) забаве. Место, ако тако хоћемо, где је могуће изблиза видети познати лик са ТВ екрана (са, или без флечице). И није то случај само са провинцијским позориштима. Има тога и у већим центрима, у овековеченим позоришним домовима. Неколицина уметнички настројених ентузијаста још увек изгара, мада све уморније, па радом и ангажовањем одржава идеју о томе шта позориште (и у паланци, и у Паланци) заправо, јесте. Други по том пљуцкају у пролазу и, несвесни властите несавести, обноћ аматеризам гурају у дилетантизам – често трошећи огромне суме новца, а обзор угошћују неке… професионалце.

            У суботу, 15. октобра 2016. године, на сцени Александар Митровић (распитати се подробно: ко је тај био, и шта је радио, и чиме ли је, јадник, заслужио да по њему газе којекакви), одиграна је представа „Не дирај у моју жену“ у продукцији чувеног позоришта „Славија“ из Београда. У представи играју Нела Михајловић, Соња Кнежевић, Гојко Балетић и Бошко Пулетић. Неколико дана пре, уочио сам најаву, и реченицу: „Карте су у претпродаји на билетарници позоришта по цени од 500 динара“. Истине ради, карта за представу у продукцији аматерских ансамбала, годинама већ кошта сто динара. Гостујуће, назови „професионалне представе“, дошетају једном у месец и два дана до Паланке, а посредством агенција, за ту шетњу се издвоји између сто и две стотине хиљада динара. Али, далеко од тога да ћемо дискутовати о новцу. Њега, свакако, нема довољно. Исто, као што нема ни довољно публике. Те суботе, у сали паланачког позоришта, које има скоро три стотине места, једва да је било стотину посетилаца. Па ти, читаоче, ако си стигао довде, срачунај колико је паланачко позориште у минусу.

            Други минус је узрок беса, туге и мучнине: минус етике. Велики глумци из Београда, вољени ликови из „тесних кожа и долара који пристижу“, дошли су у Паланку с рукама у џеповима и, попут оних који су их довели, пљунули су по сцени „Александар Митровић“, по свему што је он био, што је радио, и по свему чиме је, јадник, заслужио да сцена понесе његово име. Пљунули су по тој несрећној публици, која је издвојила по пет стотина динара, да би их изблиза видела. Пљунули су по традицији, дужој од сто десет година. Пљунули, инкасирали, и шмугнули у престоницу.

            Не претерујем, када кажем да су дошетали с рукама у џеповима. Дошли су аутомобилом, то – да,  али су руке у џеповима биле. Јер, ко да их прља по провинцијским позориштанцима? А сценографија? А костими? Е, ту смо! У сали је жамор, Боже ме прости, као на сахрани. Нема оне буке, иза које се стидљиви посетилац може сакрити. Него, сви се згледају и шапућу као завереници, не знајући да је завера већ припремљена, и само чека на извршење.

            На сцени… Пре изласка глумаца, на сцени је, читаоче, сценографија (ауторска – потписана, мајке ми!), али не из представе, коју је публика дошла да гледа. На сцени је већим делом препознатљива сценографија у ружичастој боји, из представе „Недостајем сама себи“, омладинског ансамбла нашег позоришта, и један позоришни тросед, свикао да „гостује“ у разним представама. Представа одмиче, без обзира на лошу глуму. Ваљда је те суботе важила она крилатица: „Не можете ви нас тако мало да платите, колико ми можемо да шмирамо.“ У једном тренутку, чак, глумац се појављује у костиму из поменуте омладинске представе. Све скупа, нека и не чуди, али чињеница да је иза рикванда (задње завесе), стајала припремљена сценографија, коју је требало користити током проба за већ најављено играње представе омладинског ансамбла, говори о томе да су београдски професионалци (!), слабо плаћени (!!!), своју представу могли да одиграју користећи се било каквим и било којим декором. Јер, хеј: „Данас смо ту, а сутра ко зна где, и зашто се излагати додатном трошку сценографије за овакаве, врхунске уметничке домете?!“

            Знам ја да је мало коме због овог случаја тесно у властитој кожи. И знају сви да нема те валуте, која би најавила долазак. И јасно је да нико није богатији после представе „Не дирај у моју жену“. Али, не дирај ни у моје позориште. И, без пљувања, молим!

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/propast-u-ruzicastom-bez-pljuvanja-molim/

3 comments

    • milan jelic on 19/10/2016 at 10:12

    realno koga zanima ovo sto si napisao, ako amatersko pozorište prati više od 200 ljudi ja osečem sebi oba kaziprsta.

      • Igor88 on 20/10/2016 at 16:28

      Evo ga jedan kulturni… Sigurno nisi ni u tih 200 a ima ih mnogo vise, nego ti ne znas,jer ti prsti sluze da cackas nos i guzicu. Ali nemoj da seces prste jer ce trebati prsti zadnjici smrdljivoj dok gledas tv. Lepo decko napisao sta je problem, sto nas konstantnk ponizavaju i jos uzimaju pare,a mi im pljeskamo i balavimo kad dodju.mi trebamo da gajimo nasu kulturu,a ne da nas dvesta zna gde se nalazi pozoriste. Ako imas nesto protiv decka pljuj ga sto je naprednjak a ne za to sto je reko istinu kao umetnik.

    • Vladimir on 18/10/2016 at 17:00

    Svaka cast!

Komentari su onemogućeni.