Пут у Виминацијум – римске легије, рани Хришћани, Панонско море и понеки мамут

Аутор – Наташа Миљевић

Ако још имате дилема око старости нашег поднебља, нације или примања Хришћанства, овде, у Виминацијуму надомак Костолца ћете их све решити, једном заувек. А за љубитеље римејкова о гладијаторима и спартанцима, као и оне који воле филмске серијале ,,Парка из доба јуре“ или ,,Леденог доба“, овде је остварење свих њихових снова, уживо.

Локалитет који тек почиње да даје своје прве плодове као туристичка атракција, са камповима за децу и тинејџере, па и одрасле који би да се опробају у начину живота римских легионара, да живе, једу, спавају и боре се као војска која је боравила на нашем тлу  пре две хиљаде година, а да при том буду окружени и палеолитским ископинама и читавим породицама љупких мамута, док се староримски накит, новац или употребни предмети слободно могу купити и носити, делује као нека модерна а опет архаична бајка. Заиста, овде се нешто од високобуџетних филмских остварења као што су ,,Гладијатор“, ,,300“ или ,,Бен Хур“ може доживети као потпуна стварност и док газите по тлу којим су газили давно мамути, данас костију расутих по овом локалитету уз Дунав, а потом од Првог века н.е. и римски легионари и  рани Хришћани који су баш у то време доживљавали највеће прогоне и погубљења, мученички страдајући за Христа, питате се је ли ово стварност или сан и да ли је могуће да тих две хиљаде и више година овде делују као – јуче.

Град који је овде постојао, са становништвом од више десетина хиљада људи и припадајућом инфраструктуром и некрополама, по данашњим мерилима био би метропола, тако да Виминацијум, уз Сирмијум, Сингидунум, Царичин Град, Медијану и Ромулијану сведочи не само о моћном Западноримском царству на тлу Србије, већ и о, што је за нас много важније, почецима Хришћанства у нас, које по свим новим истраживањима (Сремска Митровица, Вршац и сл.) и подацима о мисионарењу Светог апостола Павла на нашем тлу, датира већ од Првог века наше ере. Тада је управо, како староримско многобоштво, тако и паганство наших предака, утихнуло у наредним вековима пред једином Истином – Христовом.

Виминацијум као налазиште је посебно интересантан због тог необичног споја палеолитских и староримских ископина, као и због постојања термалних вода и налазишта топле морске воде на великим дубинама, која сведочи баш о оном бајковитом – Панонском мору. Модерним речником говорећи – за љубитеље историје и архаизама, овде је посластица 3 у 1, а можда и више, јер има нових археолошких назнака да ће ова локација бити делом и попут Винче или Лепенског Вира.

По завршетку изградње предвиђених објеката, Римске виле, великог отвореног амфитеатра за 12000 посетилаца, утврђења за римске легије, обезбеђења и конзервације свих римских некропола, као и читавих породица мамута из више временских периода, Помпеји, Акропољ, римски Колосеум и сличне туристичке локације наших суседа, оваквог садржаја, биће једноставно у потпуној сенци. Стална археолошка открића, често сензационалистичког типа у позитивном смислу, стално отварају нова и нова поглавља приче о Виминацијуму. А он је ето, у срцу Браничева и Србије.

Фотографије вам само делом могу дочарати атмосферу овог чаробног места, а Лабарум или Крст Светог цара Константина, једног од римских царева нашег порекла и великог хришћанског војсковође, овде врло присутног, освежиће вам сећање и на велике светитеље који су и били управо војници римске војске у високом чину и страдали баш у то време – Светог Георгија Победоносца и Светог Димитрија Солунског.

У наставку, одабрала сам неколико цитата са Википедије, сајта самог налазишта или археолошких сајтова који говоре како о самом Виминацијуму као утврђењу и налазиштима на тој локацији из више периода, тако и о ставовима римских царева од 1. До 4. века према Хришћанима и њиховом прогону, како би се слика тадашњег времена у нашим оквирима могла донекле заокружити.

,,Пре две хиљаде година, на месту где се данас налази археолошки парк Виминацијум, Седма римска легија, названа Claudia pia fidelis, подигла је свој утврђени логор Castrum. Заједно са Четвртом легијом из Сингидунума (данашњег Београда) вековима је чувала дунавски лимес, границу римске цивилизације и дивљег света варвара са оне стране провинције Горње Мезије. Ту је потом подигнут и читав римски град, касније колонија Виминацијум, где су се укрштали сви путеви Балкана и где су римски цареви изградили своју палату на платоу изнад Дунава.

Виминацијум је једно од дванаест римских налазишта у Србији, али је вероватно најпријемчивије за туристе. Посетиоци данас могу да виде неколико уређених локација. Најупечатљивији је свакако Царски маузолеј у ком се, испод наткривеног свода, могу видети одлично очувани остаци римске архитектуре, и посебно, три подземне, фрескама осликане гробнице. Може се обићи и северна капија војног логора, Porta Pretoriu, затим оближње наткривено налазиште градских купатила, Thermi, где се могу видети остаци базена, плочица и римског система подног грејања.

Поред ових налазишта, у археолошком парку посетиоци могу обићи и Domus, реконструкцију импозантне римске виле из 1. века нове ере. То је један вишенаменски хотел укупне површине од скоро три хиљаде квадрата. Простор је организован око седам атријума, а замишљено је да се гости из света овде уводе у историју Рима, уче и истовремено забављају.“

———————–

,,Скелет мамута Вике, откривен 2009. Године  је такође светски раритет, јер је то једини мамут на лицу места, у природном амбијенту где је и пронађен.

Кораћ је рекао да су нове кости пронађене на 10 метара удаљености од Вике, на месту где је било Панонско море које се повлачило, те да је могуће да је на самом локалитету некада било мало острво где су се мамути затекли.

Он је најавио да ће сву расположиву технику коју су користили у истраживању античког града и легијског логора, применити и у овом случају, али и додао да ће консултовати и стручњаке у региону и шире.“

——————

Виминацијум (лат. Viminacium) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 km од ПожаревцаРимски војни логор и град настао је у I и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.

Процењује се да је град имао 48 хиљада становника а у њему су такође боравиле две легије, легија IV Флавија и легија VII Клаудија.

Био је седиште епископа у 4. веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана I(527-565.) када и митрополија у Вимиинацијуму. Се доласком Словена на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.

Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком 20. века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, акведуктом истраженим у дужини од десет километара. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине.

До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Римски цареви о раним Хришћанима

Trajan

Moj dragi Sekunde, tvoj postupak je ispravan u ispitivanju slučajeva onih koji su optuženi kod tebe kao hrišćani, jer zaista ništa se ne može postaviti kao opšte pravilo koje bi sadržalo nešto kao utvrđeni oblik postupka. Njih ne treba tražiti; ali ako su optuženi i osudeni, moraju biti kažnjeni — ali svako ko porekne da je hrišćanin i to potvrdi delom, kao na primer molitvom našim bogovima, dobiće oproštaj zbog svog kajanja, bez obzira na to koliko je bilo sumnjivo njegovo ponašanje u prošlosti.“

Ali Trajan je savetovao Pliniju da ne prihvata anonimne optužbe, »jer one su loš primer i nedostojne su našeg vremena«. Plinije i Trajan su se složili da svako ko odbije gest lojalnosti bogovima mora da sakriva ozbiljne zločine, naročito stoga što je kazna za odbijanje bila neposredno pogubljenje.

Hadrijan

„Minuciju Fundanu. Dobio sam pismo od Serenija Granijana, čoveka poznatog, tvoga prethodnika. Kazuje mi o nečemu o čemu se ne može prećutati: ne valja da ljudi žive a da ne znaju za mir i da su svagda na meti klevetnika. Ako žitelji provincije mogu dokazati svoje optužbe protiv hrišćana i o tome mogu da kazuju pred sudom, to neka se tamo (na sudu) i čini a ne na trgovima i vikanjem mase. Priliči ti da se dobro upoznaš sa tim optužbama. I ako se optužbe dokažu, tek tada odredi kaznu za prestup. Ali, zaklinjem te Heraklom, ako neko podiže optužbe bez razloga, tada te klevetnike ne ostavljaj bez kazne.“

Marko Aurelije

Dobrovoljno srljanje u smrt je izazvalo prezir Marka Aurelija, koji je gledao hrišćane kao morbidne i zavedene egzibicioniste.

Irenej je, u leto 177. godine, bio svedok sve većeg neprijateljstva prema hrišćanima u sopstvenom gradu, Lionu. Najpre im je bio zabranjen pristup na javna mesta, tržnice i kupatila. Zatim, kad je provincijski guverner bio van grada rulja se razularila. Hrišćane su lovili i otvoreno napadali. S njima je postupano kao sa javnim neprijateljima, napadani su, tučeni i kamenovani. Na kraju su odvučeni na forum … optuženi, i, nakon što su priznali da su hrišćani, bačeni su u zatvor.

Jedan uticajan prijatelj, Vetije Epagat, koji je pokušao da interveniše na njihovom suđenju, ućutkan je: »Prefekt ga je samo pitao da li je i on hrišćanin. Kad je priznao, najjasnijim glasom, da jeste  prefekt ga je osudio na smrt zajedno sa ostalima. Njihova posluga, koju su mučili da bi od nje izvukli informacije, najzad je »priznala« da su, kao što su Rimljani sumnjali, njihovi gospodari vršili akta seksualne okrutnosti i ljudožderstva. Jedan očevidac kaže da je to okrenulo stanovništvo protiv njih: »Te priče su se širile i ceo narod je besneo protiv nas, tako da su čak i oni čiji je stav pre toga bio umeren zbog prijateljstva s nama, postali veoma ljuti i škrgutali zubima na nas.

Dioklecijan i Maksimijan

Neke od mnogobrojnih žrtava ovog gonjenja su: centurion u rimskoj legiji Akakije, zapovednik tebanske legije Sveti Mavrikije, vojnik carske garde sveti Georgije I sveti Dimitrije Solunski, načelnik carske garde Sveti Sebastijan, osamnaestogodišnji Julijan Tarsanin, četrnaestogodišnji Pankratije Rimski, krčmar Teodot AnkirskiArdalion Glumac, episkop Kliment Ankirski, lekari Kozma i Damjan iz Kilikije, supružnici Julijan i Vasilisa, trinaestogodišnja Agnija Rimska, mučenice Julijana NikomedijskaAnastasija SremskaPelagija TarskaDoroteja Cezarejska i mnoge druge.

Po svom obimu ovo je vjerojatno bilo najžešće gonjenje koje je rimska država pokrenula protiv hrišćana. U nekoliko navrata progoni su obustavljani, da bi ih formalno ukinuo tek Milanski edikt koga su 313. donijeli carevi Konstantin i Licinije

Justin Filоzof, stradao mučenički  u vreme Marka Aurelija

„Jasno je da niko ne može zaplašiti ili pokoriti nas koji verujemo u Isusa Hrista, širom sveta. Jer jasno je da, iako nam odsecaju glave, razapinju i bacaju divljim zverima, u lance, u vatru i podvrgavaju nas svim vrstama mučenja, mi se ne odričemo svoje veroispovesti; što se više takve stvari događaju, to više ostali, u velikom broju, postaju vernici.“

Justin je priveden oko 165. godine u Rimu za vreme progona hrišćana cara Marka Aurelija. On je s nekolicinom hrišćana priveden Rustiku, rimskom prefektu. Jedan izveštaj iz crkvene istorije čuva uspomenu na taj sudski proces.

Suđenje Justinu Filozofu

Sudija: „Smesta da ste iskazali poštovanje bogovima i potčinili se caru!“

Justin: „Poštujući Hrista, nikome ne činimo zlo.“

Sudija: „Koje je vaše glavno versko načelo, jadniče?“

Justin: „Mi verujemo u jednoga Boga i Isusa Hrista, Njegovoga Sina.“

Sudija: „Gde se okupljate?“

Justin: „Gde ko odabere i može. Hrišćanski Bog nije ograničen prostorom.“

Sudija: „A gde obavljate bogosluženje?“

Justin: „Kod nekog Martina, kod Timiotinskog kupališta. A ako bi neko došao k meni, ja bih mu saopštavao istine hrišćanske vere.“

Sudija: „Nisi li ti onda hrišćanin?“

Justin: „Da.“

Sudija: „Mislite li vi da ćete, ako umrete za Hrista, primiti nagradu na nebu?“

Justin: „Ne mislimo nego znamo.“

Sudija: „Naređujem vam, da prinesete žrtvu rimskim bogovima!“

Justin: „Ali ni jedna časna osoba ne prelazi iz pobožnosti u bezbožnost.“

Sudija: „Ako ne poslušate, bit ćete nemilosrdno kažnjeni!“

Justin: „Učini šta hoćeš. Mi smo hrišćani i ne prinosimo žrtve idolima.“

Više ih nisu saslušavali. Rustik je izrekao uobičajnu kaznu mučenja i odsecanja glave. Nakon toga, Justin i njegovi prijatelji odvedeni su u mučeničku smrt. Zajedno sa Justinom, pogubljeni su i Hariton, Harita, Evelpist, Jeraks, Peon, Valerijan i Just.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/put-u-viminacijum-rimske-legije-rani-hriscani-panonsko-more-i-poneki-mamut/