РАДОВАЊСКИ ЛУГ НА ДАН САБОРА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКОГ ВОЖДА

Текст и фото: Наташа Миљевић

Ономе коме се и Наполеон клањао. Русија дивила. Јунак у опанцима. Див.

Милош остаде обележен. И сви потомци. Вујица. И сви потомци. Подигоше Покајницу. Дадоше вечити помен на Светој Гори. Покајање. Убише бољег. Кума. Његош посвети Горски Вијенац јунаку.
Ми памтимо.

Данас верни народ, свештенство и монаштво, држава и црква, беху једно, макар на трен, у овом чину. У помену на Ослободиоца.

Послије опела и полагања венаца, уприличен је уметнички програм достојан Вожда, у извођењу квартета „Гвардија“ и сопрана Марте Благојевић из Пожаревца. Сплет српско – руских пјесама на тренутак је зауставио пој птица у овом лугу… Марó Ресавкињо, Подмосковске вечери, Златни дан – само је мали део репертоара, који изводе ови пожаревачки уметници….

Долазим овде као Србкиња, као појац, као члан породице која је крила у Крајини Карађорђевог унука – деда Перу, омиљеног србског Краља новијег доба. И мислим – колико мојих предака положише животе да овде стојим данас. И колико наследника ће још стајати на овом месту.

Снага, државност, слобода, издајство, крст, наук и завет Србима, па и радост, што изнедрисмо оваквог јунака. Све је овде било сажето данас у срцима.
И заветова нас отац Драган, протонамесник плањански, да се ово никад не понови у Срба. Јер,

,,Само слога Србина спасава.“
Једино.

Посвета
Праху оца Србије – П.П.Његош – сегмент

„…Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге…

Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље…“

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? СВИ УЧЕСНИЦИ УБИСТВА ВОЖДА КАРАЂОРЂА СУ УМИРАЛИ У СТРАШНИМ МУКАМА А ПОТОМСТО ИМ ЈЕ ИЛИ ПОЛУДЕЛО ИЛИ РАНО ПОУМИРАЛО ОСТАВШИ БЕЗ НАСЛЕДНИКА

Како су прошли касније у животу убице вожда Карађорђа?

Да подсетимо, Карађорђе је убијен пре тачно 202 године на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу, по налогу његовог кума књаза Милоша Обреновића, док је убиство организовао још један Карађорђев кум, смедеревски кнез Вујица Вулићевић, а непосредни извршилац убиства је био Никола Новаковић.

Драгићу Војкићу, на чијој земљи је Карађорђе убијен, су напрасно помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам и у великом сиромаштву и то се у Великој Плани и Поморављу дуго памтило.

Карађорђев кум књаз Милош Обреновић је такође остао без наследника. Милошев најстарији син Милан је умро млад, а у детињству су му умрле и три ћерке. Његов други син, кнез Михаило, убијен је у атентату од стране браће Косте и Павла Радовановића из Ваљева, који су се светили за затварање њиховог брата адвоката Љубомира и убиства деде проте Николе Смиљанића, који је убијен по налогу књаза Милоша. Кнез Михаило имао деце, па га је наследио унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, Милан. Краљу Милану су такође док су били у дечаштву умрла два сина Сергеј и Ђорђе. А само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату који су органиозовали његови официри, предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је и једини преостали мушки потомак Обреновића, син краља Милана, краљ Александар, који је оженио 12 година старију жену и није имао порода, тако да се породична лоза Обреновића заувек угасила.

Након што је одрадио крвави посао који који му је поверио, књаз Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа јер га је народ презрео и избегавао. Узалуд је објашњавао да је био приморан да почини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је књаз Милош дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И тако куму спаси главу, а себи образ и душу. Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао ”Покајница”. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа, пошто је из Русије донео доста новаца за касније подизање новог устанка. Врло брзо је Вујица пао у немилост књаза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и протерао га у Турску у дипломатску мисију која је због грчког устанка из 1821. године остала неколико година у кућном притвору у Цариграду. Међутим, кад се Вујица вратио у Србију, Милош је наредио да му се све имање одузме. Остатак живота Вулићевић је провео у великом сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу, а по другој, вероватнијој, је отрован. Иза Вујице су остали син Петар, који је једно време био смедеревски кнез док га није покосила Ђакова буна, синови Димитрије и Миљко и кћерка Стојанка, који су сви прерано умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.

Карађорђев убица Никола Новаковић је прво награђен новцима направио имање у Левчу, у Опарићу да би касније прогоњен грижом савести, полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем са коња пао у воду која га је повукла на воденички јаз у коме је буквално био смрвљен. Никола био удовац а имао је сина и једну кћер, девојку од 16 година. Николин син је убрзо након тога такође полудео, па допао у неку болест коју је више година боловао и у ранама се распадо и потом умро. А Николина кћерка је такође полудела али је надживела и брата и оца. Кажу да је у Опарићу сваке ноћи излазила после поноћи око два ујутро на опарићко гробље, па кукала и запевала док не сване, а потом се мирно враћала кући, и тако је и свој живот скончала. Кућа Новаковића се такође угасила да ниједне душе више од Николиног рода нема.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/radovanjski-lug-na-dan-sabora-svetog-arhangela-gavrila-secanje-na-velikog-vozda/