RAZGOVORI SA MRTVIM ČOVEKOM (Analiza knjige Kontraendorfin Svetislava Basare)

Da bi se nova Basarina knjiga čitala, nije dovoljno imati samo dobruvolju za istu, neophodno je i minimalno poznavanje istorijskih ikulturoloških prilika prošlog stoleća. Pisac se ne iščitava samo reda radi,da bi se bilo u knjiškom trendu, a sama pripovest u delu mora seposmatrati u širem kontekstu vremena nastajanja fabule, ali i prilika kojesu ovladale u današnjici. Kakve god da su, trenutno živimo kroz njih, najedini način koji poznajemo, mada uvek želimo svoj boljitak ostvaritipreko drugih, a što je često nemoguće ostvarivo.

Lanci prošlosti uvek su vidljivi kroz senke na srpskoj literaturi, a biti pisac je nezahvalno u kako god vreme da je autor hteo napisati i objaviti svoj rad, pogotovo ako se nije uklapao sa vizijom sveta vladajućeg establišmenta. No, tako je od postanka planete, a pogotovo ovog našeg mikrosveta, što zemlja Srbija se kliče.

Ako niste čitali, makar kroz školsku lektiru, Ivu Andrića, ako vam je nepoznat pesnički opus Desanke Maksimović, ne uzimajte novu knjigu Svetislava Basare u ruke. Ako ni do sada ništa niste čitali od pomenutog književnika, nemojte ni sada. Budite dosledni u sopstvenom neshvatanju.

A sam svet je jedna neispričana bajka, jedan planetarijumski biser iznad okeana, bez svetionika, bez zvezda vodilja, samo golo nebo, bez tragova na putu koji vodi do bezdana. A može biti i klanica ljudskih misli, potresnih dogadjaja koji se neće ovekovečiti ni na koji način, koji će lebdeti iznad ljudskih laži i nedokučivih stremljenja istih. Da, sve je prevara, od kada postoji ljudsko pamćenje do ovih redova što ga čitaš, mon ami, pitajući se šta će biti dalje i ima li smisla ovo što čitaš. Taj odgovor sam u sebi potražiti moraš. Kroz knjigu se provlači piščev razgovor sa prijateljem, umetnikom, koji mu priča svoj virtuelni odnos sa nobelovcem, prepričava misli i dela istog, te daje po sopstvenom nahodjenju sud o Andriću. Veoma interesantan, moguć, delimično vidljiv kroz istorijsku gradju pobednika koji su pisali istoriju ovih prostora. Ostvarljiv, istančan do bezobrazluka, ali baš zato prijamčiv za oči svakodnevnog čitaoca jeftinih novina i neproverenih vesti.

Da li je Andrić mogao biti što drugo u okruženju u kojem je rodjen, stasao, postojao i pisao, sa ove udaljenosti, svakako je mogao biti i drugačiji. Ne bolji, to se ne traži od njega, iz razloga što se ono što je zapisao na raskršću svetova i opisanih stradanja ljudskih duša kroz klance umirujućih kasaba i dalekih utihnutih svetala tadašnjih metropola, ostaje veran prikaz jednog trenutka življenja, bez radosti, bez nade, samo sa usnulom čežnjom jednog neostvarenog vizionara. Da li je Andrićeva diplomatija mogla biti bolja, ne samo drugačija, svakako da da, a što se videlo po brzom slomu Kraljevine koju je predstavljao u nekrunisanom Carstvu poslednjeg krstaškog pohoda na svest čovečanstva.

Knjiga se ne bavi Andrićevim delima, nego sabira iste u sam lik nobelovca. Gorko, jako, ali trezveno, do poslednjeg trzaja kičice na platnu majstora slikarstva, naratora najintimnijih tajni Andrića. Vokabular groteskne varošice je sveprisutan kod pripovedača, slika priču na priču, dogadjaj na dogadjaj, sve to ima smisla, možda je baš tako sve i bilo, ali i da nije, ima sadržaj koji je uvek moguć, decenijama prikrivan od prostog puka, a sve zarad interesa vladaoca u poratno vreme prošlog stoleća. Da se ne lažemo, koliko je vlastodržcima trebao Andrić, toliko su i Andriću oni bili neophodni da ušuškan u svom samointelektualnom miljeu prebrodi sva iskušenja pred kojim su ga drugi stavljali, a on sam je uvek birao pobednike, ne na početku meča, nego pri kraju istog, gde se već nazirao, barem minimalni rezultat, ali pobednički. Svoju slobodu on nije osvajao, već je uvek prihvatao ostatke koje su mu drugi servirali, prihvatao je i prebege iz samosvojnosti do toga da je bilo poželjno biti u društvu diplomate, čoveka od pera i misli, do samog otrežnjenja naroda koji ga je oberučke prihvatao kao svoga. A je li on to uvek bio, teško je dokučiti kroz polupriče i potajne šapate onog vremena kada je Andrić bio faraonski kotiran.

Sva otrežnjenja su uvek teška, ne dolaze odmah, često su veoma bolna, metastaziraju do samog raspada ljudskog bića, zatruju odavno odrodjeni narod od sebe samog i tako ga drže u pokorstvu. Ne samo fizičkom, nego onom kulturnom i duhovnom, gde svako izdignuće iznad prosečnosti mačem se kažnjava. Nema milosti, samo bezimeni tračak lutanja ostaje, samo lažni izbor izmedju dve krajnosti, a sve pokriveno učmalom tišinom i lažnim mirom. Koraci uspešnosti svakog velikog čoveka, ili onog koji to želi biti ili mu je to nametnuto samim činom vlastitog postojanja, ne mere se samo njegovim delom, već i onim šta je dovelo do uskrsnuća reči, slike ili same misli. Basara to veoma vešto obradjuje kroz razgovore sa prijateljem na samrti, velikodušno ocrtavajući stazu kojom bi želeo ići, ali mu je trenutno drugi put nametnut od strane prijatelja umetnika, koji ga bar na trenutak uhvati u raskoraku misli od mogućeg do onog što se stvarno izdešavalo u dugim šetnjama prijatelja pripovedača sa Andrićem. Basara hrabro krstari kroz vremenske predele oronulog nam i raspadnutog bivšeg društva i kroz prepričavanje utihnute prošlosti daje otisak jednog beskrupuloznog vremena ogrezlog u sopstvenoj revolucionarnoj tmini.

Za endorfin se može reći da je to hormon sreće, da visoke koncetracije istog u mozgu proizvode osećaj euforije i povećavaju osećanje zadovoljstva i suzbijaju bol, kako fizički tako i psihički. Za kotraendorfin bi se moglo kazati da je duboko usadjen u narodima na ovim nepreglednim poljanama, da se u velikim količinama luči i trajno gubi postojeća veza sa stvarnošću, pokrivena raznoraznim intrigama i smicalicama kako bi se došlo do tog niskog praga samosvesti i samodovoljnosti u svom dvorištu (avliji).

Demistifikacija (ogoljenje) idola u srpskom društvu, način na koji su to postali, te razvrstavanje po slojevima složenosti umetnosti, ali i političke moći vezane za odredjeni period, je mukotrpan rad, gde je neophodno poznavanje i istorijske gradje, mahom vešto prikrivene, a počesto i zauvek sklonjene. Piščevo vidjenje odnosa izmedju nobelovca i umetnika, gde se Andrić samo delimično poverava i koji, iako možda još u umetničkoj snazi, shvata da je odavno mrtav, kao i svi mi, a da se samo čeka u redu za sahranu, svedeno je na posmatrača koji upija ispričane dogadjaje i sa nevericom iste taloži u svojim skrovitim sećanjima.

U knjizi ima još jedan veoma važan detalj, koji je možda, po meni, i noseći deo knjige, a to je tvrdnja da se svuda u svetu prvo vode ratovi, a tek kasnije piše o njima, dok je kod nas obrnuto, prvo se napišu knjige o ratovima, a onda se ratovi vode po knjizi. Teška misao, ali ne i neistinita. Jer kada se malo dublje zagrebe po prošlosti naroda sa ovih prostora, da se utvrditi da je dobar deo literature izmedju svih dosadašnjih ratova u prethodnom stoleću bio uvod u prazan hod ratne mašinerije, ljudskih prava i ostale nepotrebne retorike, ali da je krvi bilo na sve strane. U obilju ljudske gluposti i nemarnosti, nerazumevanja i pohlepe, teško se možemo opredeliti ko je prednjačio u prizivanju eskalacije patriotskih opredeljenja, naravno uvek sa pozivom u ime vere i Boga. Svakako da za izazivanje ratova ne mogu biti krivi pisci, ali kao orudje, što svesno što nehatno, i te kako mogu biti uvučeni od onih, što veoma retko čitaju, ali imaju tu moć izopačenosti i sebičluka da su u stanju da svoje nakaradne misli pretočene u raznorazne odluke, sa lakoćom sprovedu u delo. Ali ima i onih pisaca koji, zbog svog lagodnog komoditeta, svesno pristaju na literarne ustupke slikajući rečima po sivom platnu i tako još više običnom čoveku zamagle ionako uske vidike, a i ostala čula mu ravnomerno otupe.

Da bi se Svetislav Basara shvatio u svom punom literarnom pohodu na razvrgnuće svih tajni naroda kome pripada, uputno bi bilo pročitati i njegovu prethodnu knjigu Početak bune na dahije. Ta nežna nit pokajanja koja evulira od razuma do bespuća misli, ne može se sagledati samo u jednom trenutnom književnom prikazu savremenog pisca. A on to definitivno jeste. To nikakve veze sa sveže dobijenom nagradom nema. On piše snažno, intrigrantno, pristupačno, ali ne i zavodljivo. Rečenice su mu skup teških misli, razumljive, bez preterane lirike. Pripovedački eho mu je ciljan, elokventan, nema zastoja i lažne ultimativne dramaturgije, sve je oko vas, tu nadohvat ruke, samo trebate složiti misli i eto tu ste pred otvorenim vratima moderne književnosti. Ne kucajte na ista, ne gubite vreme uzaludno, prihvatite činjenice onakve kakve jesu i kakve mogu biti, a ne onakve kakve biste želeli. Kao što je i sve ostalo podložno preispitivanju, tako je i sa lutanjem po obodima Basarinog Kontraendorfina. Sažetak u par rečenica je nemoguć, zazor izmedju samih reči nije suviše mali da bi sve bilo dovedeno do perfekcionizma, ali je tu taj lebdeći stav o prolaznosti (ludosti) običnog, svakodnevnog, ljudskog postojanja. Sam taj prelom izmedju jecaja žrtve i daha krvnika, svako nosi duboko u samom svom biću i teži nivelaciji istog.

Bez suvišnih dogadjaja, stilski uravnoteženo i čitljivo se prelamaju činjenice sve do opisa mogućih dešavanja, oslikanih kičicom umetnika i doteranih opisom književnika. Možda su se dogadjaji zaista i zbili onako kako ih je on i opisao, a ako i nisu, zamislite ih kroz slike, potom u ognju spaljene, te reči ispisane na žutim papirima spakovanih u korice knjiga koje ne čita niko.

Dok sam čitao Kontraendorfin i listao stranice knjige, osećao sam kao da kroz istu u daljini prolaze zvuci džeza nošeni kroz dirke klavira i kao da udahnjuju novi val prolaznosti sećanja. Staloženo, bez žurbe, a opet svaki ton je bio na pravom mestu iznad reči, kao nedodirljivi stih spevan u vekovima samoće.

Na kraju, ali ne manje bitno od svega što sam naveo, kao ilustraciju vremena u kome životarimo, Basarinu knjigu sam kupio, ne u knjižari izdavača, nego na običnom kiosku. Devojčurak koji radi u istom, a koju nikada pre nisam video, niti bi je sada prepoznao, zaželela mi je prijatno čitanje knjige i da uživam u istoj. Na moj zbunjeni pogled, a niko mi, ne pamtim, nije tako nešto poželeo dok sam kupovao raznorazne knjige i popriličan fond vinila, odgovoreno mi je je da će ona Kontraendorfin kupiti i čitati u nedelju… Dotle će biti plata… Kakva otužna scena, s knjigom pod miškom, u rukama sa uguranim fiskalnim računom i kusurom, osećao sam se, malo je reći, nelagodno. Posle par predjenihkoraka nelagodu je zamenilo neko smireno saznanje da ima mladih ljudi koji i dalje vole da čitaju. To je taj osećaj privrženosti izmedju nepoznatih ljudi, ta reč, taj pisani znak razuma koji lebdi medju strancima i budi osećaj odgovornosti, pre svega, prema samom sebi, a duboko je ukucan negde u nama i samo čeka da se stidljivo pojavi.

Miodrag Marković

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://palankadanas.com/razgovori-sa-mrtvim-covekom-analiza-knjige-kontraendorfin-svetislava-basare/